„DOKLE ĆE OVO, ZNA LI IKO?“ Za kafanskim stolom sa Petrom Božovićem

Ponekad, koliko se god trudili da je izbegnete, oveštala fraza jedina u potpunosti može opisati neke stvari i neke ljude. Takav je slučaj sa Petrom Božovićem.

Šta god smišljali i domaštavali, uvek se na kraju nametne upravo ona jedna reč – bard. Zapravo, ta reč vezana uz njegovo ime, delo, pa i lik, dobija svoje najpunije značenje i teško je zameniti je nekom drugom. Ona valjda i postoji zbog ljudi Božovićevog glumačkog gabarita. Njih dvoje se dopunjuju i osmišljavaju tako da ona njega u potpunosti opisuje, a on njoj opravdava svu pretencioznost koju sobom nosi. Takav je – bard – i u svojoj najnovijoj predstavi „Zaustavite zemlju, hoću da izađem“, gde zajedno sa takođe sjajnim Nebojšom Ljubišićem otkriva nepravedno zaboravljenog pesnika Vitomira – Vita Nikolića, koji je u svoje vreme, s pravom, nosio titulu našeg Jesenjina. Taj pesnik strada zbog svoje poezije i reči izgovorenih u pijanim kafanskim noćima. A zbog izgovorene reči strada se i danas.

Kad će prestati da se sudi za izgovorenu reč?

– Onoga trenutka kada bude prestalo da se sudi za reč tada ćemo znati da je nastao neki novi sistem i novo društvo. Dok god je društvo u vlasti pojedinca i grupe ono će uvek drhtati od reči. Mnogi pisci su bivali zabrinuti šta će kada prođu opresivna vremena – o čemu će i kako pisati. I kad pogledate celokupnu literaturu, ona je na neki način vezana za tu vrstu borbe koja je neprestana.

Možemo i da obrnemo stvar pa da kažemo kako onda kada reč ne bude smetala i ne bude joj se sudilo, ona više neće ni vredeti?

– Ona odavno i ne vredi. Ovo je vreme velikog licemerja i velike laži na globalnom nivou. Ja se sećam onog trenutka kada je ceo svet shvatio da u Iraku nema tog hemijskog oružja…

Ali je hiljade iračke dece već mrtvo…

– Tako je. O posledicama niko ne govori, osim ako nije u cilju kakve humanitarne akcije gde neka glumica mora da se rasplače. Ko se danas seća plemena Ibo? Niko, a celo je stradalo. Ko se seća plemena Tutsi, Kambodže, Pol Pota. Neće se ni nas sećati. I na kraju se ispostavi da se radi o nafti – ljudi pobijeni, a ceo svet je ćutao. I tako se taj prošli vek završio pobednički, a rat se nastavio i razbuktava se na svim delovima planete. Šta to znači? Znači da je kanibalizam u čoveku imanentan, dugo traje i da će, nažalost, trajati. Kako drukčije objasniti da se čovek ne menja, da ga više ne uče ni onom što se prekjuče desilo, da se ne slušaju veliki umovi. Zašto se Tesla nije slušao zbog atomske energeije, a rekao je kako će doći dan kada će se cepanje atoma smatrati najvećim zločinom protiv čovečanstva. I došao je. Šta su Nagasaki i Hirošima, šta je Černobilj, šta je ova dogodovština sa atomskim centralama u Japanu, gde su dva grada i stotine hiljada ljudi sprženi atomskim bombama?

Sećate se vremena, citiram vas, „kad je snaga reči bila jaka a danas se troši i tanji“. Kako smo uspeli da je izbagatelišemo i da se danas gotovo ne može čuti „Imaš moju reč“. Kao da u to „imanje“ niko više ne veruje?

– Za reč se ginulo. Reč je bio onaj grb iznad kuće, nevidljiv i neuklesan i od nje je zavisila tradicija, ali i budućnost. Ako se kaže loša reč, onda se pamti ne samo taj koji je rekao nego i njegovo bratstvo, naravno i potomstvo. Na kraju i pleme. Imao sam prađeda Beća Vlahovića, bio je komandir crnogorske vojske i imao je preko sto godina kad je umro. I negde pred smrt krenu da ga vide rovački vojvoda Mijajlo Nišin i patrijarh Gavrilo Dožić. Njegova ćerka Vida ih ugleda i otrči kod njega da mu kaže kako idu vojvoda i patrijarh da ga posete, a on kaže: „Pokri me lencunom i reci im da sam zasp’o“. Ona se začudi, ali posluša. Oni ostave pozdrave i odu, a Vida će: „Tata, pobogu, što ih ne primi?“. On izviri ispod onog čaršafa i reče: „Slušaj, Vido: sto godina je Bećo Zuletin bio pošten i njegova reč se poštovala. Znalo se šta kaže i zašto je šta rekao. I sad ću ovako star i avetan nešto reći što ne valja, pa će me po tome pamtiti. Jok!“. Mene je to fasciniralo, a i danas me fascinira. Puškin kaže da se čast brani od četvrte godine, od kada saznaš za sebe. Braniš sestru, majku ako neko na nju viče a nije otac.

Onaj ko bi se danas vladao po kredu vaše tetke, kod koje ste odrasli: „Ne kradi, ne laži, ne špijaj“, propao bi. Ili sam, na sreću, u zabludi?

– Čini mi se da je danas došlo vreme kad važi suprotno: kradi, laži, špijaj. Došlo je vreme da je to ne samo poželjno nego je i cenjeno. Kad za današnjeg čoveka kažu „uspešan“, „snašao se“, „on zna“ – budite sigurni da bi taj sa takvim atributima pre samo četrdesetak godina bio osuđen najmanje na petnaest godina zatvora. Danas je on primer drugima.

Kad ste poslednji put čuli nešto pametno i vredno, što je na vas ostavilo utisak, a da nije nešto što ste pročitali?

– Slušao sam Aleksandru Ninković Tašić, autorku knjige „Zvezdobrojci“ o Pupinu, Tesli i Milankoviću, koju sam i upoznao. Bila je milina slušati je, njene reči su bile muzika. To je nešto što me je ohrabrilo. I da ispričam jednu malu epizodu. Sedimo Ljuba Gligorijević, profesor istorije umetnosti na FDU, i ja u bašti kafane „Pod lipom“ i gledamo ljude na autobuskoj stanici preko puta. I primetimo jednu ženu sa dva cegera, žuri se da stigne na autobus. Ovi svi uđoše, vozač zatvara vrata, njoj fali još desetak metara. Autobus kreće polako, mi bez daha gledamo, autobus polako staje, otvoriše se vrata, ona uđe, a nas dvojica odahnusmo. Ništa veliko, ali pamtim i dan-danas. To smo mi izgubili. Danas je autobus ne bi sačekao. I tu mi gradimo lažnu sliku o sebi, kako smo dobri, predusretljivi, domaćini, kako smo ovo, kako smo ono, a zaboravili smo da ponekad zaustavimo autobus i nekome otvorimo vrata. A kada se parkiramo, parkiramo se da zauzmemo tri mesta.

Ne priznajete teoriju o „smrti poezije“, volite je i govorite. Koliko u današnjem vremenu ona ima smisla?

„Budalama kad bi vjerovali

Poete su pokoljenje ludo

Bez budala tupoga pogleda

bil umovi mogli blistat svijetli.

Svemogućstvo svetom tajnom capti

Samo duši plamena poete…“

To je rekao naš najveći poeta, tajnovidac lovćenski Njegoš. Ja nemam šta dodati.

Kad citiraste Njegoša, njemu u Crnoj Gori nije više komotno. Malo ga prepravljaju, malo proglašavaju genocidnim pesnikom, zamenjuju u lektiri nekim novim veličinama. Kako vam ono tamo izgleda?

– Meni je Crna Gora majka, svi su mi iz Crne Gore i svi su bili Srbi. Kad sam došao u Beograd mislio sam da smo mi pravi Srbi, a ove ovde sam, gotovo pogrdno, nazivao Srbijancima. Tako je to bilo kod nas, previše smo to imali u sebi. Sećam se jednog proleća u Kolašinu kod tetka Vide, kod koje sam odrastao, izašao ja na sokak, a ona me pita šta radim. „Ništa, tetka, evo gađam ptice“. Izlete ona na prag, stade pa raspali: „Šta radiš, strelica ti modro srce proprcala. Znaš li da je to sestra Lazareva?“. To je bila kukavica, a ja to nisam znao. Kasnije dođu neki radnici koji su radili čuvenu jadransku magistralu i počnu da me zavitlavaju kako su „oni Srbi, a mi nismo“ i ja odem plačući kući. Pita tetka što plačeš, ko te dirao. „Tetka, ovi dole viču da mi nismo Srbi nego oni“. Ona se podupre, onako u „ef“, pa se razgalami da je svi čuju: „Ko kaže da mi nismo Srbi, da mu p…ka mile majke!“. Inače, nikad nije psovala. Tako je to bilo.

A šta je ovo sad?

– Ne znam. Stvarno ne znam. I odvratno mi je da o tome odavde nešto pričam. Volim da o tome pričam tamo. Osetljive su vlasti svuda pa će mi reći pričaš tamo po Beogradu, laješ na nas i tako. Zato ja ono što mislim kažem kad dođem u Crnu Goru, na licu mesta. Nema to veze sa običnim svetom. Sve te nasilne intervencije spolja su jedna vrsta duhovne okupacije. Ona materijalna se svodi na pljačku, ali ova je pogibeljnija, ona ostavlja traga na generacije i pravi mržnju koja se teško briše. To je sve žalosno. Jedan pesnik je rekao da je između Srbije i Crne Gore dlaka granica i da Tara i Morava među sobom nemaju nikakvih problema.

Je li zaista „umrla stara Crna Gora“, kako bi rekao Matija Bećković?

– Meni su umrli i majka i otac, ostale su mi Crna Gora i Srbija. Ako umru i njih dve, opet ću biti siroče.

Kad ste shvatili da ste ostvaren čovek? Kakva je i odakle stigla potvrda tog saznanja?

– Imao sam 25 godina i u nekom intervjuu su me pitali ono čuveno „Šta radite sada?“, a ja sam odgovorio: „Kočim“. Oni se začude, kako kočiš, pa ti si u zamahu. Kakvom zamahu? Kad sam prvu rečenicu progovorio na sceni, osećao sam se opušteno kao seljak u njivi, sigurno i na svom mestu. I onda sam sebi rekao, ovim poslom treba da se bavim ceo život i šta ima da žurim. Mislim da je to bio taj trenutak koji me je opredelio za ovaj posao.

Da ste umesto na glumačku ipak otišli na Vojnu akademiju, kako je bilo u planu, kome biste danas komandovali? Ili bi vas „na vreme“, to jest prevremeno, penzionisali?

– Ponekad, u onim opuštenim trenucima, pomislim da mi je da sam baš taj neko pa da napravim puč i sve ove političare, i poziciju i opoziciju, stavim zajedno. I ne bih ih maltretirao i mučio, samo bih ih ostavio da se svađaju. Ima tamo u Kolašinu izraz kod starijih ljudi kad vide da se neko gloži i svađa bez veze i bez mere, a imanje propada. Kažu: „E, oči izvadili k’o Miraševi krmci“.

Svi kukaju i na nešto se žale. Na šta se vi žalite i kome i šta zamerate?

– To kukanje postoji otkad postoji i čovek. Postoji i ta vrsta sujeverne potrebe da kuka i kad mu je najbolje ne bi li oterao zle duhove. Svako od nas ima negde nekog prijatelja koji ima kompaniju, preduzeće, radnju i koji neće prestati da ti se žali kako mu je propalo – ne znam šta. I šta da mu kažete osim, što mi ne reče juče, im’o sam neki dinar da ti dam. S druge strane, narod kuka, kuka i kuka, a onda ode i glasa kako glasa. I sad da ga pitaš zbog čega kuka, on bi rekao; zbog toga što su plate male, što su mi smanjili penziju, što su me ponizili time što su mi dali tri hiljade, a uzeli mi stotine hiljada, pa što su mi poslali pismo zahvalnosti za to da mi vređaju ono malo inteligencije i sačuvanog uma…. Mislim, nemoj da me još i pljuješ ako me gaziš. E, to ja zameram narodu – što neće da pogleda uzrok toga što doživljava i preživljava nego će lakše da veruje kako neko drugi to radi. Ne, rade mi moji. Šta ima drugi da me vole ili ne vole, odakle ta potreba i nameštaljka. Evo ovaj naš mrčo stalno priča ko ga je i koliko puta primio, te bio je kod ovoga, bio kod onoga. A oni svi kažu: da, ali mi smo za to i mora to. Makron te još i ponizi sa onim sedenjem kod Trijumfalne kapije. Da je ustao i napustio događaj, imao bi više glasova i poštovanja u srpskom narodu nego što će ga dobiti sa svim povećanjima penzija, litrima ulja i sendvičima koje daju jadnim i gladnim penzionerima. Ovaj narod odavno više nema ništa drugo osim dostojanstva, i to onog koje su mu ostavili preci.

Šta mislite, zašto to nije uradio?

– Aj’ ti pa ga pitaj.

Volite da kažete kako su rijalitiji gori od nevladinih organizacija. Koju štetu prave jedni, koju drugi?

– Ove nevladine organizacije mi deluju kao nešto strano, ubačeno, kao ona modifikovana soja. One su, zapravo, modifikovani humanizam. Oni nam objašnjavaju kako treba da volimo decu, kako da im razvijamo maštu i onda vam uvale zakone kako ne smeš dete da diraš, da ga ljubiš i grliš i da ga ponekad i po dupetu udariš. Ne smeš ovo i ne smeš ono sve dok ono ne izlema učiteljicu i dok se ne utvrdi da ima manjak cinka u krvi pa je zato tukao učiteljicu. I ne samo rijalitiji nego i druge emisije i serije koje su treš i najgore smeće. Mi gledamo kako oni voze, kako imaju debele žene pa venčanice za njih, pa kako je ova pušila onome, kakav je ukus sperme i da li je bolja od crnaca ili belaca…. Taj gadluk neko kupuje i ovde prikazuje i to naša deca gledaju. Mi možemo da kažemo bljak, ali to je dozvoljeno da se gleda. A rijalitiji su mila majka prema sednicama Skupštine. To je najveći rijaliti. To je lavež dva krda koja dokazuju jedno drugom ko je ukrao više para. Gde je tu običan čovek?

Iako znam za zaveštanje vašeg oca da se ne bavite politikom, koje ste, bogami, ispoštovali, pitaću vas bar za komentar aktuelnih političkih prilika. Ukratko.

– Dokle će ovo, zna li iko?!

Danas ti i đed može biti majka!

– „Istoria magistra vita est“ je u stvari jedan eks katedra izraz koji u praksi ništa nije pokazao, ničemu nas nije naučio, kao ni ono „repetitio est mater studiorum“. Sve se to ispostavilo kao prazna parola. Uzmite samo ovaj vek za nama. Stalno govorimo mračni srednji vek, a ovaj je bio kasapnica. To je dokaz da čovek kao biće, i duhovno i fizičko, ima da ispašta. Kao duhovno pred Bogom, fizički pred moćnicima ovog sveta. Uprkos tome što se na tom fizičkom planu može promeniti, koliko vidim, 90 odsto. Fale vam delovi, odete u samoposlugu, kupite, zamenite i ajmo dalje. Ovo je vreme kad ti i đed može biti majka – dobri stručnjaci sderu s njega kožu i naprave vam šta fali. I sad se pitamo gde je duh u tom vremenu. On je stalno vezivan za religiju ili za zaostalost i retko se o njemu vodilo računa kao o jednoj materijalnoj stvari. U pitanju je energija. Šta je to što mozak proizvodi, šta je to misao, kako se ona prenosi. Sve je u našem iskustvu materijalno, a onda kažu „wireless“, bežično. Kako to? Ne može bežično, mora da nešto između postoji. Tako da ovim utilitarnim jezikom možemo reći kako je i misao ljudska materijalna.

Kosovo boli u stomaku?

– Onome ko je s Kosovom uz gusle odrastao, ko zbog Kosova nije smeo da dira ptice i koji nije smeo da gazi božur zbog Kosova, sve što se tamo događa jedan je ubod u srce. Zapravo, više mi reaguje želudac, srce je figurativna stvar, mislim, zato Rusi stomak i zovu život. Ubija ta istorijska nemoć koja je očigledna jer znate da je stvar negde rešena, ali na nju ne pristajete i ne treba, s jedne strane, nikada pristati. Imamo primer Kineza koji su na Hong Kong čekali sto godina. S druge strane, setim se opet jednog stiha koji nisam voleo: „Oj, Kosovo, grdno sudilište“.

Izvor: Blic

Podeli
Updated: март 10, 2019 — 7:03 pm

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *