INTERVJU – MIĆKO LJUBIČIĆ: GAZDA SRBIJE je neprijatelj dobre partije SEK*A

Dragoljub Ljubičić Mićko je onomatopeja humora i satire na ovim prostorima, čovek na pomen čijeg imena vam zaigra brk a čula se automatski koncentrišu, iščekujući da odvali nešto urnebesno. Nakon dugogodišnje prakse sa Indeksovcima, filmova, knjiga, radio i TV emisija, trenutno su aktuelne njegove imitacije u PLJiŽ-u (koji vodi sa kolegama Vojom Žanetićem i Dražom Petrovićem), a pozorišna publika može da ga vidi u predstavama „Danas nam je divno dno“ i „One stvari“, gde u ulozi Dr. Agoljuba pokušava da odgonetne misterije orga(ni)zma jednog prosečnog Balkanca.

Dr. Agoljube, je li seks i dalje partijski neprijatelj broj jedan?

– Pre bih rekao da je sadašnji Broj 1 neprijatelj dobre partije seksa. Ako se složimo oko toga ko je ili šta predstavlja danas taj Broj 1, onda znamo i da je On, odnosno politika iza koje on stoji i kakvu zagovara, brana svakom životnom zadovoljstvu čestitog, pristojnog, principijelnog i prema demokratskim vrednostima opredeljenog čoveka, pa samim tim i njegovom seksualnom zadovoljstvu. Zato toliko njih, da izvinite, i svrši u inostranstvu… – kaže Ljubičić.

Izgleda da više ne možemo lako odvojiti seks od politike

Loading...

– Eto šta izazvaste spominjanjem „partijskog neprijatelja“ već u prvom pitanju, a u kontekstu priče o nepolitičnoj predstavi kakva je „ONE STVARI“. Ali izgleda da više ne možemo lako odvojiti seks od politike i da nije slučajno što su te dve pojave kod nas povezane. Valjda je razlog tome taj osećaj da se nad građanima Srbije stalno vrši nekakva seksualna aktivnost koja nam ne proizvodi zadovoljstvo, ali da ona ionako nema veze sa seksualnim organima, nego sa zdravim mozgom – rekao je Mićko Ljubičić za Preokret.

Uporedite vremena Indeksovog pozorišta i režima Slobodana Miloševića i ovo novo, Vučićevo doba. Da li je danas bolje ili gore nego što je bilo devedesetih i u čemu je razlika?

– S obzirom na to da se satirično osvrćem evo već 35 godina, skoro bez pauze, rekao bih da je tokom tog perioda bilo vrlo malo nekog osetnijeg boljitka, a i to malo što ga je bilo, trajao je relativno kratko. A satira je takva kategorija koja prosto cveta u lošim vremenima. Nije to čudno, ona je jedino oružje kojom misleći svet može da se bori protiv divljanja države i njene mešavine birokratije, autokratije, kleptokratije, neliberalne demokratije, a odnedavno i od te stabilokratije, ako se na njoj insistira po svaku cenu. Ipak, bitna je razlika između devedesetih i ovoga danas u tome što smo onda imali ratove, bombardovanje, sankcije, nemaštinu, inflaciju i s njom novac koji vredi manje od papira na kome je odštampan, a nismo imali gorivo na pumpama, platne kartice, kredite, bezvizni režim i normalno snabdevanje. Dakle, način na koji nam danas nije dobro razlikuje se od onoga na koji nam nije bilo dobro tokom devedesetih. Ono što jeste isto je više nego jadno stanje institucija i deficit slobodnih, nezavisnih medija, što u krajnjoj liniji i dovede do stagnacije, pa i nazadovanja čitavog društva. A to tada postanu vruće teme za satiru.

Jesu li aktuelni (preživeli) satiričari, tu mislim na Vas, Kesića, Dražu Petrovića, Voju Žanetića…danas izduvni ventil na pretis loncu zvanom Srbija?

– Neka vrsta izduvnog ventila verovatno jesmo, bar sudeći po katarzi koju proizvedu neke naše emisije i način na koji obrađujemo ozbiljne teme. Ali se ne bih složio da je to što rade svi navedeni, uključujući i mene, kontraproduktivno. Da bi onima kojima se obraćamo bilo što slikovitije predstavljeno to što i nas i njih tišti, a da nije zavijeno u demagoške formulacije vlasti, a neretko i opozicije, neko tu gorčinu mora da im upakuje na svarljiv način. Zato satiru oplemenimo humorom i – eto zainteresovanog auditorijuma koji je to spreman da otprati, pogleda, pročita, čuje i samim tim uspostavi neki objektivniji odnos prema stvarnosti. Mi, dakle, samo pomažemo da se stvari lakše razumeju i to tako što ih, kreativno obrađene, prezentujemo narodu.

Reakcije ogromne većine su takve da nam i te kako daju za pravo da nastavimo to da radimo, baš ovako kako i radimo. Da se razumemo, mi nemamo mehanizme da promenimo sistem, nego da ukažemo na ono što u njemu ne valja. Mi samo nudimo drugačiji ugao gledanja i tako ističemo ono što je za isticanje i ismevamo ono što je za ismevanje. A uvek je bilo onih koji nas pitaju zašto ne izađemo da nešto promenimo. Moj odgovor je da to nije moj posao. Za suštinske promene su zadužene one institucije kojih trenutno nema i što ja na svoj način komentarišem.

Kako i koliko na srpsko društvo utiču konstantne tenzije i pritisak koje su prisutne u društvu, a forsiraju se uglavnom putem kontrolisanih medija?

– To je tokom godina dovelo do masovnog otupljivanja čula i do epidemije nezainteresovanosti za politiku. Kao da je politika nešto što se dešava nekom drugom… Lepo reče neko mudar: “Hteo ti ili ne da se baviš politikom, politika će se baviti tobom!”.

Rijaliti programima zaklanja se realnost. Na to se navuku oni koji su malo toga od sopstvenih života uspeli da naprave…

To se pre svega odnosi na nedovršena društva, nedovoljno osvešćena, kakvo je i naše. Jer u dovršenijim društvima, sistem odgovornosti je kudikamo veći, pa vlast ne može da se ponaša ovoliko bahato, a da ne bude sankcionisana na prvim sledećim izborima. Uz jednu sitnicu: da izbori moraju biti pošteni, što se kod nas nije dogodilo još od 2012. godine!

Mladi odlaze iz zemlje, mnoge od njih ste videli na turneji po Kanadi i SAD. Kakve to posledice može da ostavi na maticu?

– Katastrofalne! I već ih ostavlja. Nijedna zemlja ne može dugo da podnese da se iz nje izliva tolika misleća, obrazovana mladost. Srećom, ima ih i koji ostaju, sa željom da probaju da promene nešto u svojoj zemlji. Ali ima i onih koji ostaju a žive isključivo neke paralelne, selfi-rijaliti živote na društvenim mrežama, ili planiraju da se bave raznoraznim “kombinacijama” u okruženju koje to podržava, dok neki pristupaju partiji na vlasti i odatle se regrutuju u “funkcionere” ili “privrednike”. Istovremeno odlaze oni koji ne pristaju da ih ponese neki od tih talasa, pa traže zadovoljenje svojih životnih ambicija u nekom drugom delu sveta. I nije im zameriti na tome. Jedini je problem što se i taj svet drastično promenio, ali uglavnom ne na bolje, pa ne predstavlja više nikakvu obećanu zemlju, nego podrazumeva ozbiljne napore da se u njemu preživi. Pogledajte samo Trampovu Ameriku, Bregzit Britaniju, populističke i sve desnije evropske struje, koje su u usponu.

Uvek je bilo onih koji nas pitaju zašto ne izađemo da nešto promenimo. Moj odgovor je da to nije moj posao.

Zašto su baš glumci uvek na čelu povorki koje traže promene u Srbiji, od Plišane revolucije do danas? Kako na to gledate fenomenološki…

– Pre svega, glumci su ljudi, kao i svi ostali, sa svim svojim unutrašnjim sukobima i dilemama. Ali oni su ljudi koji se uče da pred publikom otkrivaju različita emotivna stanja, a svaka revolucija i sve oko nje obiluje emocijama. Drugo, na to se može gledati i kao na svojevrstan glumački zadatak, na ulogu. Ne kažem da je isto izvesti glumački monolog pred punom salom koja samo želi umetničku katarzu i govoriti na ulici pred okupljenim nezadovoljnim i poniženim građanima, koji žele suštinske promene. Ovo drugo je istovremeno i lakše i teže, zavisi od konkretne osobe. Nekim glumcima je teže da ne glume, da budu ono što jesu, lakše im je da budu neko drugi, da govore tuđi tekst. Ali očigledno da neki od njih imaju potrebu da se iskažu i van pozorišne, filmske ili televizijske scene, jer ih motiviše ta ljudska, građanska želja za promenom. Odatle izuzimam glumce koji podržavaju nakaradnu vlast, jer oni to retko kad rade iz ubeđenja, već isključivo iz lične i materijalne koristi.

U Srbiji (Beogradu) deca kriminalaca, političara i estradnih zvezda idu zajedno u privatne škole, gimnazije i fakultete… Šta možemo u budućnosti očekivati od te nove elite?

– Bojim se i da pomislim. Jer, najveći broj te dece je navikao da ih ti i takvi roditelji štite od svega onoga od čega ne bi smeli da budu zaštićeni: od kulture, vaspitanja, onog pravog obrazovanja, pristojnosti, odgovornosti, empatije, skromnosti, ukusa, osećanja za meru… Mislim da nije teško zamisliti kakva nas budućnost čeka kad ti, koji su do svojih diploma došli ne zahvaljujući znanju i sposobnostima, nego zahvaljujući debljini roditeljskog novčanika ili pripadnosti stranci ili interesnoj grupi, preuzmu one najvažnije poluge ovog društva. Zamislite ih samo kao lekare, nastavnike, arhitekte, sudije, advokate, inženjere, urednike medija…

Da li je situacija u Srbiji danas baš tako bezizlazna kako ponekad izgleda? Koliko ste optimista u smislu promena i boljitka, povratka nekih vrednosti i standarda, i na čemu gradite taj optimizam, ako ga uopšte gradite?

– Situacija u našem društvu je kao i situacija sa ovom planetom: mi ljudi je prljamo, zagađujemo, zloupotrebljavamo, ali će na kraju posledica biti da ćemo nestati mi, a ne planeta! Planeta će ostati gde i jeste, samo će joj biti potrebno par stotina hiljada godina, što je za planetu samo trenutak, da se oporavi od ljudi, tad već odavno izumrlih. Dakle, nas kao ljudske rase više neće biti, a planeta će opstati. Ne zaboravite da čovek postoji tek četiri i po miliona godina, a dinosaurusi su vladali Zemljom 60 miliona godina, pa su preko noći nestali i kao da ih nikad nije ni bilo. E, tako je i sa nama u Srbiji: ovo propadanje će se nastaviti dok ga nešto ili neko ne zaustavi, ili dok ne nestanemo, pa će onda, protokom vremena, neki drugi narod ili narodi živeti mirno i spokojno na ovim prostorima. Ali ako me pitate kada će se to desiti, rekao bih da ne treba paničiti i da smo mirni bar do sledećeg četvrtka.

Je li nakon one imitacije Vučića i čuvenog skeča sa Neletom na Nadrealnoj TV, bilo intervencija i pritisaka da se cenzuriše ili zabrani ono što ste kasnije radiili?

– Ne, nije bilo pritisaka. Ruku na srce, ni ranije nije bilo nikakvih direktnih pritisaka od strane bilo koga. Mene su izbegavali na javnom servisu tokom devedesetih, kao nekoga ko se oduvek bavio vlastodršcima, pa se urednicima nije rizikovalo da li ću progovoriti glasom aktuelnog “šefa” u nekom živom programu. Tako da sam ja odlazio na RTS jako retko i to isključivo u emisije koje su vodili ili uređivali ljudi koje sam dugo poznavao i čiji sam rad poštovao. A što se tog skeča s Neletom tiče, umalo da on nikad ne izađe na videlo. Da nisam objavio post na Fejsbuku sa slikom Neleta i mene obučenih i našminkanog kao tadašnji PPV Vučić i s tekstom “Ako ovu dvojicu ne budete videli u poslednjoj emisiji ‘Nadrealne TV’, znači da su se ponovo probudile aveti cenzure.” I desilo se da je to odzvonilo mnogo brže i jače nego što je iko očekivao, pa se taj skeč – koji je inače pripadao jednoj od prethodnih epizoda – naprasno našao u toj poslednjoj, i to nakaradno ubačen, van konteksta. A i to tek posle Vučićevog komentara u emisiji “Utisak nedelje”, gde je na pitanje Olje Bećković da li je istina da je tih dana zabranjena neka moja imitacija njega, odgovorio da ništa ne zna o tome i da on “ne može ni ovoj kiši da zabrani da pada, a kamoli da zabrani neku imitaciju u nekoj emisiji”. I ta rečenica je bila dovoljna autocenzorima iz produkcije da vrate skeč u emisiju – istakao je Ljubičić za Preokret.

Izvor: Direktno.rs


Podeli
Updated: 16 децембра, 2019 — 9:35 am

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.