Milan Gutović: Poređenje Šojića i današnje Skupštine je velika uvreda za Šojića

Bio sam mlad i brzoplet, pa sam mislio da bi vlast izbore ukinula kada bi izbori bilo šta mogli da promene, a sada sam ostario, pa sam siguran da bi ih ukinula… Uostalom, zbog toga ih je i ukinula – kaže čuveni glumac Milan – Lane Gutović

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u punom jeku su probe predstave “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića.

Kultni komad u kojem se – kroz priču o putujućoj glumačkoj trupi koja usred Drugog svetskog rata stiže u Užice u želji i nasušnoj potrebi da igra predstave – teatar i realnost suštinski prepliću i pretapaju, imao je praizvedbu upravo na sceni JDP-a pre 35 godina.

Tada je Lane Gutović igrao mladog, zanesenog glumca Filipa Trnavca… Predstava je u međuvremenu ovenčana nagradama ušla u antologiju, komad je stekao i ozbiljnu svetsku slavu, bile su i prošle razne države u kojima smo živeli, ratovi koje nismo vodili, Lane je bio otišao iz tog svog matičnog pozorišta da bi se sada vratio…

Danas je Filip mladi Marko Janketić, a Gutović igra ulogu vođe putujuće trupe Vasilija Šopalovića, onog koji govoreći o umetnosti, pozorištu u svim pa i strahotnim vremenima, između ostalog, izgovara: “Želim da pomognem ljudima da razumeju život”. A kad ga Filip upita: “I šta još?”, odgovoriće: “I želim da im pomognem da ga zaborave”.

Loading...

Nepodeljeno je mišljenje o izuzetnom talentu, glumačkom volumenu i umeću Milana – Laneta Gutovića, a upućeni kažu da je, u ovom slučaju, znao i komad i svoju ulogu još dok nije ni znao da će zaigrati.

A u razgovoru za “Blic” govori o ovoj najnovijoj ulozi, svom viđenju datog nam trenutka i glavnih likova na javnoj sceni…

Povratak na scenu JDP-a, nekada vašu matičnu, za vas znači…?

– Ne znači ništa posebno. Nemam ništa u čemu bi javnost mogla da uživa ili da bude iznenađena, a vaše pitanje je bilo baš tamo usmereno. Prepoznao sam staro izgorelo pozorište jer je raspored prostorija novog pozorišta skoro isti, čak i zaposleni koji su nekada radili, rade i sada. To je sve.

Čuveno Simovićevo delo „Putujuće pozorište Šopalović“ jeste kultno, pa, ipak, nije isto kada ga čovek, uprkos tome što ga zna, čita kao komad u kojem treba da igra. Koja je bila vaša prva misao, prvo osećanje kada ste tekst uzeli u ruke?

– Taj komad sam uzeo u ruke pre 30 godina, pa sam zaboravio osećanje koje je obeležilo to prvo uzimanje. Tada sam igrao mladog Filipa Trnavca. Sada je sudbina učinila da igram vođu trupe Vasilija. Kako sam krenuo, ako gospodin Simović ne dopiše nastavak, na raspolaganju će mi za nekoliko godina biti još samo ženske uloge.

Ko je i kakav je vaš Vasilije, iz vaše ljudske glumačke vizure?

– I kada smo ovaj tekst radili prvi put a i sada su mi ta dva lika Vasilije i Filip bila samo dva oblika jednog bića. Ostareli i mladi glumac. Glumac veteran i njegova inkarnacija koja tek treba da prođe sve muke poziva koje je veteran već proživeo.

Komad, znamo, jeste preplitanje i pretapanje (ratne) stvarnosti i pozorišne umetnosti. U čemu se, po vašem uverenju, najviše ogleda njegova današnja aktuelnost?

– Univerzalnost. Tema koja opisuje brutalnu stranu silu onoga vremena koja se presvukla u brutalnu domaću silu ovoga vremena. Promenile su se samo uniforme, a uloge i glumci su ostali isti.

Nemačka okupaciona sila, sputana tehnologijom toga vremena, u nedostatku televizija koje bi ukidala, ukida putujuće pozorište, a ova savremena domaća sila u tehnološkoj raskoši zlatnog doba ukida televizije. Žrtve ovih brutalnosti su uvek obični i nevini. To je ukratko večita aktuelnost ovoga teksta.

A kako sagledavate realnost u kojoj živimo? Šta je odlikuje, ko su i kakvi su glavni likovi sadašnjice…?

– Glavni likovi su van razumevanja i kriterijuma kojima se procenjuju i kojima procenjuju obični ljudi. Meni lično su u domenu lepeze osećanja tipa: sažaljenje, odvratnost, gađenje i slično. Ako se nekome učini da je ocena suviše stroga, neka pogleda zbirku tipova koji iznalaze razloge zbog čega će ipak izaći na izbore, pa će se uveriti da je procena ipak realna.

Uskoro će izbori. Svojevremeno ste rekli da bi vlast ukinula izbore kada bi oni mogli da donesu promene. A sada kažete…?

– Bio sam mlad i brzoplet pa sam mislio da bi vlast izbore ukinula kada bi izbori bilo šta mogli da promene, a sada sam ostario pa sam siguran da bi ih ukinula. Uostalom, zbog toga ih je i ukinula.

Rekli ste i da su Šojići naselili Skupštinu, neko je prokomentarisao da bi se Šojić zbog te izjave mogao uvrediti…

– Direktni prenosi su omogućili da se vidi koliko je duboka uvreda koja se tim upoređenjem nanosi Šojiću.

I gde smo sada, kakva nam je budućnost?

– Ispostavilo se da je sadašnjost suviše spora za ovu dinamiku, pa smo zbog toga prinuđeni da trošimo budućnost. Spomenik “Pobednik” je pokušao da nas prati, ali je izgubio trku i morao na renoviranje. Ja lično mislim da ćemo da nadrljamo, a kao prorok sam nenadmašan. Nijedno moje proročanstvo se nije obistinilo. Zbog toga kada mi se javi da smo nadrljali, znam da će se desiti suprotno od toga – radujte se! Najmanje što nas čeka je zlatno doba.

Mislite li da za našu skoriju prošlost veću krivicu i odgovornost snose pojedinci ili društvo?

– Možemo da biramo kako nam se navrne! Samo treba da se dogovorimo.. Ovako je jedan pametni govorio: “Da je društvo važno sam znao, ali da je toliko važno me je ubedio jedan pijanac! Pričao je ovako: ’Volim da pijem, pa o svojoj prošlosti mogu da govorim samo na osnovu izjava očevidaca’. To znači da skladnim izborom naklonjenih očevidaca možemo imati prošlost kakvu želimo”.

Šta je sem „Šopalovića“ trenutno aktuelno u vašem pozorišnom profesionalnom životu?

– U Beogradskom dramskom pozorištu i u aprilu počinju probe predstave “Zelena čoja Montenegra” u režiji Nikite Milivojevića.

U tom teatru igrate “Sumrak bogova”, predstavu koju ste takođe radili sa rediteljem Jagošem Markovićem, a koja se gleda na kartu više i prošle godine je po izboru mnogih medija/kritičara visoko ocenjena, svrstana među najbolje, u sam vrh. Šta za vas znači ta predstava, ono o čemu govori?

– Pažnja gledalaca i ljubitelja pozorišta nije iznenađenje jer je već skup okolnosti koji je doveo do postavljanja ove predstave slutio nešto izuzetno. Nekada je pojam pozorišne avangarde bilo baš ovo pozorište sa Radetom Markovićem, Oliverom Marković, Đuzom Stoiljkovićem i drugim glumcima koji su Beogradu otkrili estetiku pozorišta Amerike. Sada je BDP dobio novi estetski pristup dolaskom g. Juga Radivojevića na čelo kuće, a preko njega i pozorišnu estetiku gospodina Jagoša Markovića, pa to sluti da možda sledi obnova starog sjaja i stare slave…

Izvor: Blic.rs

Podeli
Updated: 19 фебруара, 2020 — 8:01 pm

1 Comment

Add a Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *