Da li je policiju sramota da radi za izvršitelje?

Zaklinjem se da ću se dosledno pridržavati Ustava i zakona u vršenju policijskih poslova i da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju bezbednosti, zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i savesno i odgovorno služiti građanima Republike Srbije.

Mnogi bi rekli „samo rade svoj posao“, ipak dokle to može biti opravdanje?

Prilikom iseljenja porodice Lalović iz njihovog jedinog doma na Bežanijskoj kosi u Beogradu, jake policijske snage su asistirale privatnom izvršitelju da u petnaestom pokušaju konačno i deložira pukovnika u penziji i njegovu porodicu.

Ovo je rečenica zakletve koju svaki policajac i policajka izgovaraju prilikom prijema u službu. Svako ko je video jučerašnje scene deložacije porodice Lalović koju je potpomagala policija sa pravom se može zapitati čiju bezbednost i prava oni štite i „kako ih nije sramota“?

Sasvim je jasno da je sve „po zakonu“, odavno se zakoni kroje tako da dodatno obespravljuju siromašne i idu u korist onima koji već imaju. Od početka prošle godine prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju policija je stavljena direktno u službu privatnih izvršitelja kada ovi požele da im snage reda pomognu. Istim zakonom je kriminalizovana solidarnost, odnosno policija samoinicijativno ili na zahtev izvršitelja može da upotrebi silu protiv onih koji ometaju ili sprečavaju izvršenje, bez obzira na to da li narušavaju javni red.

Zašto policija ne bi mogla da otkaže poslušnost?

Na čijoj strani stoje policajci kada čovek koga žele da izbace iz jedinog doma pokušava da se obesi dok mu plaćeni batinaši dobacuju da skoči sa terase? Na čijoj je strani policija dok posmatra kako isti ti batinaši napadaju građane koji su se okupili da pruže podršku ugroženoj porodici? Da li je za policajce koji su juče sprovodili deložaciju penzionisani pukovnik Lalović manje građanin Srbije od izvršitelja? Da li za policiju i zvanično postoje građani prvog i drugog reda?

U kranjem slučaju u koju grupu građana spadaju sami ti policajci? Da li su to isti oni policajci koji se žale na niske plate, na prekovremene sate, na nerešeno stambeno pitanje, na dotrajale uniforme i opremu i da li zaista očekuju da ih građani podrže u rešavanju tih problema kada oni sami nisu spremni da stanu na stranu jednako tako ugroženih građana.

Postoje priče o tome kako su neki policajci u određenim slučajevima primenjivali tihi otpor i kroz razne izgovore odbijali da pristupe deložacijama. Međutim, takav tihi otpor više nije dovoljan. Policajci i policajke imaju moć, imaju i svoje sindikalne organizacije i ništa ih ne sprečava da jasno kažu da ne žele da učestvuju u sramotnoj pljački ljudi kakvu sprovode privatni izvršitelji.

„Samo radim svoj posao“ i slušam vapaje žene dok gledam kako njen muž pokušava da se obesi dok ga izbacujem iz stana.

„Samo radim svoj posao“ i iznosim ovog čoveka u invalidskim kolicima iz jedinog stana njegove porodice.

„Samo radim svoj posao“ i deložiram ovu porodicu koja danas sahranjuje svog oca koji je preminuo zbog stresa i straha od te deložacije.

Ovakvih opravdanja više ne sme biti, policajce koji su juče učestvovali u iseljenju porodice Lalović treba da bude sramota i to treba jasno reći.

Nisu policajci u ništa lošijem položaju od onih ljudi koje izbacuju iz domova niti im je teže od solidarnih građana i građanki koje maltretiraju i privode samo zato što su stali u odbranu svojih sugrađana. Zato je i vreme da prestanu da „samo rade svoj posao“ i razmisle o tome ko će stati uz njih kada im krediti dođu na naplatu?