Gordana Čomić: Skupština je danas bolja NEGO IKAD

Nisam se pokajala što sam postala deo vlasti i prihvatila ministarsko mesto, kaže u intervjuu za Kurir Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Kritičarima koji tvrde da je izdala sve za šta se godinama zalagala kao nekadašnja istaknuta članica Demokratske stranke ona poručuje upravo suprotno – danas radim sve ono za šta sam se godinama vatreno zalagala.

Govoreći o rezultatima dosadašnjeg rada u Vladi, kaže da uvek može bolje, ocenjujući i da ne smatra neuspehom to što još nije usvojen zakon o istopolnim zajednicama, koji je u javnosti prošle godine izazvao veliku polemiku. Kako kaže, nije pitanje da li će taj zakon biti usvojen, već kada će se to desiti.

Da li ste, posle godinu i nešto više od forimiranja aktuelne Vlade Srbije, zadovoljni postignutim? Šta je moglo bolje?

– Uvek sve može bolje, dobar rezultat se procenjuje po tome jeste li ostvarili sve što ste planirali. Procena rezultata ne može biti predmet ničijih utisaka ili emocija, a Vlada u celini je imala jasne prioritete – da nastavi borbu protiv kovida 19, da istraje u ekonomskom oporavku i učestvuje u procesu u kom Srbija razgovara o svim društvenim temama. Izveštaj Evropske komisije jasno beleži kakav je rezultat postignut i kakav je napredak ostvaren, kao i šta su sve teme na kojima se nije dovoljno radilo, sve vezano sa vladavinom prava.

Loading...

Jeste li se pokajali što ste postali deo vlasti, odnosno što ste prihvatili ministarsko mesto?

– Ne. Ponuđena mi je šansa da se bavim politikom kojom se bavim otkad sam u politici, ljudskim, manjinskim, ženskim pravima, izgradnjom dijaloga, evropskim integracijama, vladavinom prava na mestu izvršne umesto zakonodavne vlasti. U ministarstvu koje su hteli predsednik Srbije i predsednica Vlade ja sam samo ponudila plan rada za godinu dana i taj plan je ispunjen – dva doneta zakona, jedan nacrt, četiri strategije, otvoren dijalog sa Albancima, održana 24 društvena dijaloga na razne teme. Prihvatanje tog posla značilo je ćutanje prijatelja i režanje neprijatelja demokratije. To je njihovo pravo, moja obaveza je bila dobro planiranje i ostvarenje plana, i to se dogodilo.

Šta danas poručujete svojim kritičarima, koji tvrde da ste saradnjom sa SNS izdali sve za šta ste se godinama vatreno zalagali?

– Da radim sve ono za šta sam se godinama vatreno zalagala – ljudska i manjinska prava, evropske integracije, izgradnja dijaloga, vladavina prava, po kojoj svi kritičari imaju prava da kažu šta god im volja, a ja imam obavezu da ih zovem na dijalog, institucionalni i uređen, u okviru kog mogu i treba da kažu svoje kritike, bez obzira na to da li sami sebe smatraju opozicijom vladajućoj koaliciji ili su članovi vladajuće koalicije, a istih stavova. Ujedinjeni su u mnogim stavovima o radu ministarstva, to nije loše za početak dijaloga.

Činjenica je pak da o nekim ključnim temama i dalje nemamo kvalitetnog dijaloga u društvu. Zašto?

– Kod nas, možda više nego kod sličnih nama, često se prezir prema dijalogu, kulturi kompromisa, kulturi ophođenja uopšte smatra intelektualnom otmenošću ili nespojivo sa onim što se lažno smatra nacionalnim osobinama. Svaki izostanak volje za dijalogom udaljava nas od izgradnje vladavine prava, od demokratije, od političke kulture kakva nam se inače sviđa kad je vidimo u drugim društvima. Prolazimo kroz prvu, često najtežu fazu, temeljenja društvenog, javnog dijaloga, objašnjavanjem očiglednog – da je dijalog osnovni alat demokratije i da se ne može bez njega nijedno društvo razvijati.

A ko je kriv što – uprkos pokušajima, čak i uz posredstvo izaslanika Evropskog parlamenta – nema više dijaloga ni među političarima?

– Nikad ne govorim o krivici, uvek o odgovornosti. I političari su ti koji nose odgovornost, prihvatali je ili ne. Odgovorni su za atmosferu u društvu, odgovorni su za temeljenje dijaloga. Političari vladajuće koalicije nose odgovornost za prirodu moći koju imaju time što su izabrani, političari opozicije nose odgovornost za učešće u dijalogu, za funkcionalnu kritiku vladajuće koalicije, za objašnjavanje ishoda svojih političkih odluka. Dijalog je podeljena odgovornost, prvi nikada ne smeju da zatvore vrata dijaloga, drugi nikad ne smeju da preziru ulazak kroz ta otvorena vrata.

Da li i dalje stojite iza ranije izjave da vam Skupština, u kojoj gotovo da nema opozicije, izgleda bolje nego ikad?

– Kad se poredi sa skandalima koji su se dešavali, unošenjem oružja u salu, polivanjem vodom, lomljenjem inventara, čupanjem mikrofona, gađanjem svežnjevima papira, onda je to jedina tačna opaska koju možete dati. Veliki deo ljudi je nezadovoljan što u Skupštini nema opozicije i te ljude sam pitala: „A Albanci? Bošnjaci…“, a oni odgovaraju: „Ma ne mislimo na njih!“ Odluka o bojkotu izbora ima svoj ishod i taj ishod je sadašnji sastav Skupštine.

Niste se oglašavali kada su iz skupštinske sale najniže vređani neki političari, novinari, umetnici…

– To je posao predsedavajućeg sednice Skupštine, da po odredbama Poslovnika održava red u sali, sve potrebno za pristojnu komunikacije nalazi se u tim odredbama. Svaki poslanik može da pokuša kršenje Poslovnika, na predsedavajućem je da li će to dozvoliti ili ne. Za to vam ne trebaju saopštenja, osim da se njima kreira komentarisanje izjava, a bez toga da oni koji izjavljuju budu, kao odrasli ljudi, u direktnom dijalogu.

Da li neusvajanje zakona o istopolnim zajednicama ubrajate u svoje neuspehe?

– Zakon o istopolnim zajednicama je i uspeh i neuspeh. Uspeh jer je donet kao nacrt uz primenu Zakona o planskom sistemu, uz ekspertsko mišljenje Saveta Evrope, uz mišljenja svih ministarstava, a neuspeh jer još nije stigao do sednice Vlade na kojoj bi bio usvojen i upućen Skupštini. Stavovi u javnosti o sadržaju nacrta doneli su jedan mali dokaz o neznanju, jer su skoro svi govorili o nečemu što u nacrtu zakona ne postoji, govorili su o sopstvenim predrasudama i volji da nemaju svi ljudi u Srbiji svoja Ustavom garantovana prava. Zato nije pitanje da li će takav propis biti donet u Srbiji, već kada će se to desiti.

Je l’ mislite da se Srbija plaši usvajanja tog zakona?

– Ne. Neki ljudi u Srbiji ponekad se plaše čitanja i znanja, pa tim svojim strahom od činjenica pokušavaju da uplaše i druge ljude, što nema nade za uspeh. Paradoks je u tome da takvi koji „ništa ne moraju da čitaju, jer sve znaju“ čine Srbiju strašno sličnom EU samo nekoliko decenija ranije, kad su oni imali epohu temeljenja ljudskih prava svih. Na većini je hoće li pustiti da nam neznanje i nepoštovanje ljudskih prava jedu vreme ili ćemo zajedno graditi vreme ljudskih prava za sve.

Kako biste nekome ko ne zna tačno o čemu je referendum 16. januara – a takvih izgleda ima dosta – objasnili zašto je važno da izađe na to glasanje? Zašto je važno da referendum o izmenama Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe uspe?

– Javnost ima pravo da zna šta su ishodi referenduma i zato organizujemo društvene dijaloge s temom „Pravosuđe kao zaštita ljudskih prava i ishodi referenduma“, 29. decembra u Beogradu, 5. januara u Novom Sadu i 12. januara u Kragujevcu. Odluke će proizvesti posledice i ljudi moraju znati kakve su, kako će uticati na svakodnevni život. Srž ustavnih promena je u oduzimanju moći politike da utiče na pravosuđe. Ako ljudi to neće ili hoće, moraju znati zašto, da bi donosili odluke o izlasku na referendum. Mi imamo obavezu da ih sve putem dijaloga obavestimo o činjenicama koje mogu da provere, da jasno kažemo šta se sve laže o sadržaju ustavnih promena i da kažemo da je EU podržala proces donošenja tih promena, da su ljudi iz pravosuđa učestvovali u procesu i da imaju ocenu „nije idealno, dobar početak funkcionalnog pravosuđa jeste“, da je civilno društvo učestvovalo u procesu ustavnih promena takođe i da imaju pravo da obaveštavaju javnost o tome iz svoje perspektive i da na kraju svi imamo jasnu sliku o tome šta se dešava 17. januara u slučaju uspeha ili neuspeha referenduma.

Na kraju, šta zamerate predsedniku Aleksandru Vučiću, a šta premijerki Ani Brnabić?

– I kad šta zameram, to bih rekla njima lično.

Podeli
Updated: 9 јануара, 2022 — 9:20 am

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.