Iako Sjedinjene Države nose mnoge agresorske ratove na svojoj savesti, to ne opravdava agresiju gospodina Putina na Ukrajinu. Desetine naših grešaka mu ne daju za pravo da tako nešto čini. Rusija je pogrešila što je izvršila invaziju. Napravila je previše grešaka: 1) potcenila je ukrajinski otpor; 2) precenila je sposobnost vojske da postigne svoj cilj; 3) potcenila je reakciju Evrope, posebno Nemačke koja je povećala svoj vojni doprinos NATO-u, čemu se opirala nekih 20 godina; čak se i Švajcarska pridružila sankcijama.
Rusija će biti izolovana više nego ikada od strane Zapada; 4) potcenila je unapređenu snagu NATO-a, koji će sada vršiti još veći pritisak na ruske granice; 5) verovatno je gurnula Ukrajinu u NATO; 6) potcenila je štetu po sopstvenu ekonomiju i zasigurno stvorila veći otpor unutar svojih granica; 7) pokrenula je veliku rekonfiguraciju moći unutar svoje oligarhijske klase; 8) upotrebila je kasetne i vakuum bombe; i 9) potcenila je moć društvenih mreža širom sveta.
Ali moramo se zapitati – kako je Putin mogao da spase ljude u Donjecku i Lugansku koji govore ruskim jezikom? Nema sumnje da je ruska vlada mogla da odradi bolji posao povodom prikazivanja osmogodišnjih patnji tih ljudi i tamošnjih izbeglica globalnoj javnosti – kao i da svetu stavi do znanja da je Ukrajina nagomilala 110.000 vojnika na granicama Donjecka i Luganska, što se u suštini odvijalo pre nego što je Rusija nagomilala svoje trupe. Ali Zapad ima daleko veću medijsku moć od Rusije.
Ili je, možda, Putin trebalo da preda dve odmetnute provincije i ponudi pomoć za 1-3 miliona ljudi da se presele u Rusiju. Svet bi u tom slučaju, možda, bolje razumeo agresiju ukrajinske vlade. Ali opet, nisam siguran.
Međutim sada je prekasno. Putin je najpre dopustio sebi da bude namamljen u zamku koju su postavile SAD, zatim je svesno zagrizao mamac i pribegao vojnoj sili, podstičući time najgore zaključke koje Zapad može da donese. Mislim da je Putin, verovatno, odustao od Zapada, i to nas dovodi do situacije u kojoj je konačni sukob bliži nego ikada.
Izgleda da odavde nema nazad. Jedini koji su srećni zbog ovakvog ishoda su ruski nacionalisti i legija rusofoba na koja je konačno dobila ono o čemu je godinama sanjala, pri čemu mislim na Bajdena, Pentagon, CIA-u, EU, NATO, medije glavnog toka i naravno neokonzervativne zlikovce iz Vašingtona okupljene oko Viktorije Nuland. Ovo će u očima (američke) javnosti značajno ojačati najveće jastrebove. Ukazivanje na toksičnost njihove politike (Jugoslavija, Irak, Avganistan, Libija, Sirija, širenje NATO, kršenje nuklearnih sporazuma, cenzurisanje i izostavljanje ključnih činjenica iz vesti, itd.) biće gotovo nemoguće. Ukazivanje na dvostruke standarde Zapada, uključujući ponašanje Kijeva i Zelenskog, takođe će biti ignorisano, jer ponovo donosimo pogrešne zaključke.
Sada je lako blatiti sve nas koji smo tokom protekle dve decenije pokušavali da razumemo rusku poziciju. Probali smo. Ali sada je vreme da dve nuklearne sile sednu za pregovarački sto i učine korak unazad sa ivice ambisa, kao kad su se u oktobru 1962. godine Kenedi i Hruščov suočili sa opasnom situacijom na Kubi. Obe strane moraju da sačuvaju obraz.
Ovo nije trenutak za SAD da likuju. Kao veteran Vijetnamskog rata i kao čovek koji je bio svedok beskrajnog antagonizma u Hladnom ratu, mogu reći da demonizovanje i ponižavanje inostranih lidera nije politika koja može doneti uspeh. To samo pogoršava situaciju. Neophodni su tajni pregovori, jer šta god da se desi u narednih nekoliko dana ili nedelja, mogućnost rata između SAD i Rusije mora biti ozbiljno shvaćena i uzeta u obzir. Ko to može da učini? Ima li među nama pravih državnika? Nadam se da to može biti Makron. Trebaju nam ljudi poput Meterniha, Talerana, Ejverela Harimana, Džordža Šulca, Džejmsa Bejkera i Mihaila Gorbačova.
Velika tragedija našeg vremena jeste gubitak istinskog miroljubivog partnerstva između SAD i Rusije – potencijalno i Kine – za koji nije bilo razloga izuzev američke želje za dominacijom. Idioti koji su nastavili da provociraju Rusiju nakon završetka Hladnog rata 1991. godine počinili su užasan zločin protiv čovečnosti i budućnosti. Zajedno, naše zemlje mogle su biti prirodni saveznici u najvećoj bici od svih – onoj protiv klimatskih promena. Ako ništa drugo, u tehničkim dostignućima i velikim uspesima nauke, u raketnoj i teškoj industriji, uključujući i najsavremenije reaktore čiste nuklearne energije, Rusija je čovečanstvu bila veliki prijatelj.
Ali avaj – čovek našeg doba još uvek nije uspeo da vidi ili dosegne zvezde.