Umrla Latinka Perović

Jugoslovenska istoričarka i političarka Latinka Perović,preminula je danas u Beogradu u 89. Godini.

Latinka Perović rođena je u Kragujevcu 4. oktobra 1933. godine.

Sa 27 godina bila je predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ). Obavljala je dužnost sekretara Saveza komunista Srbije od 1968 do 1972 godine. Smatrali su je najuticajnijom ženom u zemlji u to vreme i jedinom koja svoju poziciju nije dobila udajom za moćnijeg muškarca, već zahvaljujući svojoj inteligenciji, sposobnosti i ambicijama. 1972 godine Josip Broz Tito smjenjuje je sa pozicije sekretara iz straha da su njena uverenja previše liberalna.

A ko je zapravo bila Latinka Perović možete pročitati u tekstu Zorana Ćirjakovića, njenog nekadašnjeg saradnika i dobrog poznanika.

Za većinu pristalica “druge Srbije” Dobrica Ćosić je otelotvorenje svega lošeg, čovek koji je pustio genocidni nacionalistički duh iz komunističke boce. “Kad je bila na vlasti (šezdesetih) Latinka je zaključila da svako igranje sa srpskim nacionalizmom mora da vodi do katastrofe do koje je doveo Milošević. Ona najdublje veruje da nema mogućnosti da pustiš Dobricu i nacionaliste i da se to ne završi u zločinu,” kaže nekadašnji prijatelj.

Dobrica je nekada prema Latinki bio blagonaklon. Za Ćosića su “liberali”, kako je izjavio Slavoljubu Đukiću krajem osamdesetih, bili “najdemokratskija struja u srpskoj KP, spadali su u njen najprosvećeniji deo, obrazovani i civilizovani ljudi… Njihov krah fatalan (je) za Srbiju… Nesreća je liberala što nisu slavno pali. Ni političkom porukom, ni koncepcijom nisu ostavili dublji trag… Oni su tukli istinske demokrate da bi dokazali svoju odanost… Marko Nikezić (je) sintagmom moderna Srbija prepao Tita… Latinka politički najdarovitija žena u svojoj generaciji, sprovodila je i razne čistke (ali) stvorila (i) nezaobilazno istoriografsko delo… velika je štete za srpsko društvo (što je) Latinka proterana iz politike.”

Latinka se ubrzo ipak vratila u politiku, i krenula u rat protiv Dobričine misli i političkog uticaja. Pišući u tekstu “Na tragu srpske liberalne inteligencije” svojevrsnu optužnicu Ćosića i u Srbiji, kako smatra, i danas dominantne Ćosićeve veštine, Latinka otkriva – pored ogromnih razlika – i brojne sličnosti koje ujedinjuju dva idejno bankrotirana pola srpske intelektualne elite. Da bi se nametnuli i odskočili oboje su objavljivali ambiciozne, navodno dalekovide, propovedničke tekstove i stali na pijedestal sopstvenih pozamašnih opusa. Tako stečeni autoritet i ugled su iskoristili da izaberu, a zatim oblikuju i usmere novu političku i intelektualnu klasu koja je trebalo da oživotvori njihovu proročku viziju. U slučaju “oca” koji je postao srpski očuh proročki ton i ambicija su legitimisani literarnim darom. Kod neprepoznate “majke” koja zvuči kao ljuta srbijanska maćeha mesijanska ambicija neostvarenog revolucionara koji veruje da još nije završio svoju borbu kamuflirana je vrhunskim poznavanjem istorije.

U poznim godinama i Dobrica i Latinka su pokušavali da ostave utisak da su ljudi koji ne vole da vladaju. Kod oboje se išlo po legitimitet, mišljenje i istinu. Kao u slučaju Dobrice, u čiji su stan svi iz “ne-druge” Srbije – od Vučelića do Đinđića – odlazili po savet, centar Latinkine moći je politički “salon” na Vračaru – skroman stan natrpan knjigama i ukrašen skulpturama Marka Nikezića u drvetu. Neki posetioci je iz milošte zovu “baba Latinka (ili od milja baba Lata). Nekad smo mogli da čujemo one koji su govorili ‘bili smo kod Dobrice’, ‘Dobrica se složio’ ili ‘zna Dobrica’. Danas odani Latinkini sagovornici redovno sugerišu da majka militantnog dela ‘građanske’ opozicije nije sve rekla, da mnogi treba da je se pribojavaju i imaju običaj da kažu ‘ako Latinka progovori’, ‘bolje da ne počne da priča’… Dobrica je ono što je radio bar radio javno. U Latinkinim tekstovima ćete vrlo retko naći ono što Latinka stvarno zagovara”, odgovorila je NIN-ova sagovornica na pitanje da prokomentariše opis Latinke kao “Dobrice Ćosića druge Srbije”.

Latinka i Dobrica operišu u dva kruga koja se ne dodiruju i čiji aktivisti možda i nisu svesni sličnosti koja ih ne ujedinjuje samo u isključivosti. I Latinka i Dobrica nisu tvorci bilo kakve nove koncepcije i oboje tvrde da nisu mogli da budu ravnodušni. Za oboje kao da ne postoji običan čovek. Bolji i dostojanstven život je moguć samo u istorijskim granicama okupljenog naroda, odnosno ako se prizna krivica i suoči sa zločinima. Ćosić je nekada tražio žrtvovanje radi budućnosti, Latinka to isto traži danas.

“Latinka je i danas ozbiljan političar, ali političar koji nema odgovornost prema rezultatu svoje politike. Za razliku od Dobrice ona ume da pročita ljude. Njene uprošćene reči prepričavaju intelektualni pigmeji, koji joj nisu dorasli i koji su u svemu inferiorni, ali koje je sama birala. Ona ih toleriše takve kakvi su zbog ostvarenja svojih ciljeva… Ona nema književno delo koje krasi svako drugo domaćinstvo, ali je ozbiljan igrač i za razliku od Dobrice nikada nije bila ničija igračka… Problem je što se ona sada igra, a oko sebe više nema korektiv koji može da joj kaže da je preigrala”, kaže nekadašnji saborac. “Dobrica se za razliku od Latinke stalno preispituje. Dobrica priznaje svoje zablude, ne negira da je imao promašaje, teške promašaje. Ali, Dobrica nikoga nije pokušao da zloupotrebi. Pa njega su toliko puta preveslali žednog preko vode, koje je idiote sve taj podržavao”, kaže sagovornik NIN-a.

Dok je Dobrica verovao da će Srbi obnoviti svoj identitet tek kada se ujedine u srpskoj državi, Latinka smatra da je podeljenost srpskog naroda njegova glavna prednost i da je cilj elite da Srbi žive u jednoj državi najveća prepreka modernizaciji. “Ne treba gubiti iz vida da je jedina ideja koja je u modernoj istoriji od početka 19. veka opsedala srpski narod – u kome su, inače, liberalne i prosvetiteljske ideje bile slabo razvijene – bila ideja oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda,” piše Latinka. Prava normalnost nam je po njoj stizala i bila nakratko prihvaćana samo kao “avantura”, odstupanje od nenormalne srpske dvovekovne normalnosti. Latinka je jednom rekla da bi onu “poznatu maksimu” Dobrice Ćosića da Srbi gube u miru ono što su dobili u ratu trebalo preformulisati pa reći da Srbi gube u ratu ono što su skrpili u miru.

Pišući o liberalima – pravdajući se, jer ona se (bar javno) ne kaje – Latinka kaže da “politička osuda simplifikuje prošlost. Ona je lišava unutrašnje dinamike”. To se, naravno, odnosi na deo istorije čiji je ona bila akter. Kada piše o prošlosti nacionalista, onda nema mnogo mesta za nijanse, za shvatanje da se treba “kretati u okviru mogućeg”, tu dominiraju žestoke osude i simplifikacije. Kada govori o svojoj vladalačkoj prošlosti, ne onoliko svetloj koliko titoistička fraza “liberal” sugeriše, ona opravdanja nalazi u “opreznosti”, “strategiji postupnosti”, “realističnim procenama” i “odnos(u) snaga ne samo u Partiji, nego i u društvu” – sve ono što korifeji njenog osvetoljubivog kruga današnjim vladarima Srbije odriču kao prihvatljive izgovore.

“Roditelji” dve Srbije razilaze se po pitanju posledica otvaranja “srpskog pitanja”. Za Latinku to neizbežno vodi u zločin i nesreću, dok je za Dobricu to preduslov budućnosti. Sadašnjost je za oboje problem. U Dobričinim ključnim tekstovima to je bila titoistička sadašnjost, dok je za Latinku to miloševićevsko-Koštuničina, što znači ćosićevska sadašnjost. Iako stalno govore o budućnosti i za Dobricu i za Latinku postoji samo prošlost – ujedinjuje ih vera u ono što je Dobrica nazvao “istorijskim tragizmom srpskog naroda”. Dok Latinka optužuje Dobricu da je iskoristio mit da bi “imaginirao prošlost”, za nju se može reći da je iskoristila vešto izabrane slike prošlosti da bi imaginirala budućnost. Ćosić piše o “istorijskom zadatku”, a Latinka o istoriji kao jedinom domaćem zadatku za sve koji bi da ostvaruju taj zadatak.

Ona piše o najdubljoj “raspetosti”, između Nikezićeve vizije “realne Srbije” (što u “latinkizovanoj” verziji izgleda znači što manje Srbije) i Ćosićeve svesrpske, što veće države. On je opsednut patnjom Srba, ona stradanjem ne-Srba. Oboje se zalažu za “slobodno društvo i pravnu državu”. Dobrica veruje da će nas do “novog doba” dovesti sticanje nacionalne samosvesti, dok Latinka kao preduslov ulasku Srbije u moderno doba nalazi u povezivanju sa susedima i odvajanju od Rusije. “(Z)bog vojnog faktora, i zbog crkve, i zbog našeg jakog oslonca na Rusiju, koju nikad nismo dobro poznavali (Laza Kostić je govorio: “To veliko carstvo u koje se mi kunemo, a koje uopšte ne poznajemo.”), u Srbiji (je) bila potisnuta ona struja koja je budućnost videla u usvajanju vrednosti modernog sveta i moderne civilizacije,” piše Latinka. “Ona ima paničan strah od Rusije, mislili da su svi nacionalisti vezani za KGB”, kaže nekadašnji saborac.

Ćosić, Brozov saputnik sa “Galeba”, svoju ideju temelji na “negaciji titoizma” i, time, osporava važan i udoban deo sopstvene biografije. Latinka citira Hobsbuamov stav o periodu dominacije “boljševičkog modela” kao “najboljeg perioda” u istoriji najvećeg dela Balkanskog poluostrva, da bi odbranila i Tita i sebe. Iako Latinka teškom mukom krije simptome rusofobije, ona istovremeno sugeriše čitaocu da je čak i “sovjetska formula” bolja od srpskog nacionalizma. Njemu zamera inferiornost u susretu sa Zapadom, dok istovremeno idealizujući evropeizaciju i modernizaciju i ignorišući njenu visoku cenu, čini da ta inferiornost preraste u prihvatljiv izgovor.

Srpski šovinisti i režimski mediji su u predvečerje rata stalno isticali kolektivnu krivicu i odgovornost drugih za ranija srpska stradanja. Tada su u Srbiji osuđivane i stigmatizovane cele zajednice i susedne nacije su slikane kao entiteti ujedinjeni u službi “novog genocida” i raznih stvarnih i izmišljenih antisrpskih strategija. Ali, ono što je kod Latinke, samoproglašenog antipoda ovih ljudi, sporno, je sklonost sličnim generalizacijama. “To je bila neka vrsta totalnog rata, ne samo vojnog nego i propagandnog, ideološkog, psihološkog i medijskog. Čitave struke stavljene su u službu obrazlaganja tog našeg najvišeg cilja”, govori Latinka.

Ćosić danas veruje da njegova “politička misija nije mogla biti upotrebljena za ciljeve poslednjih ratova. Takvo tumačenje mojih ideja čuje se od lumpenintelektualaca, srbofoba i stranih nadničara. I naravno od ljudi koji nisu čitali moje knjige… Moralizatori falsifikuju broj žrtava.” Teško je u ovim Dobričinim rečenicama ne prepoznati Latinku i njen krug. “Sejača i novih i starih zabluda nije malo. Nude se sa korupcijama domaćim i stranim… (M)oramo da preporodimo i aktiviramo svoje ljudske potencijale. A oni se ne mogu preporoditi i aktivirati… mondijalističkim opsenama i apatridskim komformizmom koji se epidemijski šire srpskim društvom.”

Nikola Samardžić je Ćosića jednom opisao kao “demonsku suštinu nesreće u kojoj mi živimo”. Sonja Biserko piše da je “ta ideja, čiji je ideolog bio Dobrica Ćosić i krug oko njega, dobila široku podršku srpske elite krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Bez te podrške pojava Slobodana Miloševića ne bi bila moguća…. E, sada, to što su rekli Ćosić i Koštunica, govore i vozači kamiona po Srbiji. Nije, prema tome, u pitanju nikakva mudrost, nego uticaj na javno mnjenje i ‘politički kišobran’… Još pre početka rata, Dobrica Ćosić i mnogi drugi, sada optuženici u Hagu, tvrdili su da Srbi ne mogu sa drugima. Uvek je bila važnija teritorija od Srba.” Površni čitaoci, naročito u Bosni, su “srbizam” lako izjednačavali sa nacizmom. Kada pročitate Latinkine reči da je Ćosić “ostvario sintezu određenog socijalnog i određenog nacionalnog ideala” onda je teško živeti u Sarajevu i ne pomisliti na srpski nacionalsocijalizam.

Latinka Ćosiću zamera Što “nije odbio, ne samo ulogu vođe, nego i oca naroda”. Ona piše da je Dobrica “govoreći javno, pogađao mnoga stanovišta ćuteće većine”. Latinka i Čedomir Jovanović sada u istupima smišljeno promašuju sva stanovišta ove većine, što je, ako stvarno veruju da je ta većina ozbiljno, “krvavo” u krivu i da bi to trebalo promeniti, neodgovorno kao i govorom povlađivati tim stanovištima. “Ona misli da je važno što brutalnije udariti ljude u glavu da su glasali za svoju propast i ne zanimaju je efekti tog udaranja”, kaže sagovornik NIN-a koji je bio u vrhu Građanskog saveza.

“Vi možete smeniti Miloševića, ali time ništa nećete postići ako bitno ne izmenite uslove u kojima će uvek biti potreban nekakav Milošević. Moraju se izmeniti okolnosti koje zahtevaju da se stalno proizvode nekakvi očevi nacije, nekakve vođe za kojima se ide sve dok se ne dođe do zida, da bi onda usledio povratak na početak”, kaže Latinka. Olivera Milosavljević piše da je “na zalasku XX veka bilo pokušaja da se ‘otac’ pronađe čak i u piscu”. Ali problem za njih izgleda nije samo to što se Srbija nije “odrekla atavizma starog patrijarhalnog društva” i potrage za “savršenim pojedincem koji donosi spas” o čemu piše Milosavljević. Posle “niza istorijskih pobačaja” za koje su krivi “opskuranti” i “očevi nacije”, Latinka je, kako veruje sagovornik NIN-a, smatrala da zaslužuje da bude promovisana u “majku” nacije.

Loše majke nisu ništa bolje od loših očeva. “Ona je kriva što druga Srbija nije uspela da artikuliše svoj glas. Sem svetle naučne biografije Latinka ništa nije ostavila. Ona neće ostati zapamćena po uspesima, moralnim i intelektualnim vrednostima koje joj ni najveći oponenti ne negiraju, već po za Srbiju poraznog načina na koji je odbila da oživi svoj plemeniti cilj. Ona je zato saodgovorna što je Srbija ostala u blatu u koje su je gurnuli razni očevi, ljudi koje neskriveno prezire. Ona je postala saučesnik onih protiv kojih se ceo život borila”, kaže Latinkin nekadašnji prijatelj. I Latinki i Dobrici, ambicioznim ideolozima komada naše nepotrebne prošlosti, istorija je bila loša učiteljica. Njihove lekcije, ako su nam uopšte trebale, mogli smo da naučimo po mnogo manjoj ceni.

Prljaviji od pohoda na Dobricu je obračun Latinkinog kruga sa umerenim delom “druge Srbije”. Bio je to dugogodišnji, podzemni, sasvim negrađanski rat u građanskoj Srbiji koji je imao ogromne negativne posledice po našu budućnost. Kao i obično u sličnim frakcijskim obračunima pobedu su odneli ostrašćeni ekstremisti za koje je ulog bio najveći – merka se tu i Nobelova nagrada za mir. Najveći gubitnik u ovom prljavom verbalnom ratu je bila građanska, demokratska Srbija iako je, u moru srpskih poraza i poniženja, bilo malo onih koji su to primetili. Iako je sukob u “drugoj Srbiji” eskalirao tokom NATO bombardovanja – tada se, nakratko, čak govorilo i o “trećoj Srbiji” u koju bi bili primljeni politički i NVO akteri koji nisu javno kritikovali NATO – njegovi koreni su mnogo dublji. Tiču se prvenstveno borbe za preživljavanje na prezasićenom NVO tržištu devedesetih i definisanju prioriteta u borbi za suočavanje i modernu Srbiju.

U zemlji u kojoj je Slobodan Milošević efikasno kontrolisao novčane tokove nevladine organizacije, građanske grupe i partije su morale da traže zapadnu pomoć. To je bio neretko jedini način da građansko društvo u Srbiji preživi gladne devedesete. Borba za “Soroševe pare” i druge donacije nije, kako su to tvrdili srpski šovinisti i režimski novinari, bila takmičenje izdajnika i plaćenika – ako je neko ovde bio izdajnik nacionalnog interesa onda su to bili oni koju su mislili da se može bez saradnje sa jedinom supersilom, koji su se inatili i gurali prst u oko SAD – već sukob dve struje. Iako u pobedničkoj frakciji, koja se u maloj bari donacija punoj sve više gladnih krokodila dokopala najvećeg komada dolarskog mesa, bilo i “profitera”, bilo bi krajnje pogrešno veliku većinu ovih ljudi optužiti kao nepatriote, antiratne ili prodemokratske profitere.

Sa jedne strane u sukobu u građanskoj Srbiji su bili oni koji su verovali da je trebalo novčano podržati “normalnost”, razne kreativne, progresivne i demokratske snage, koje će ostati ovde i biti potencijal za postmiloševićevsku Srbiju u kojoj će sve, pa i suočavanje sa zločinima i najsramotnijom stranicom naše istorije jednog dana postati moguće. Na drugoj strani su bili Latinkini ziloti čija se logika može sumirati kao neophodnost da se Srbima prvo nekako ispere nacionalizmom otrovani mozak, da se “denacifikuju” i suoče kao preduslov svega drugog. Konačna pobeda ove struje značila je smrt samoproglašene “druge Srbije” (u najužem smislu ovog pojma) kao realne političke snage koja je mogla da skrati put ka modernizaciji i suočavanju.

“Oni bi da ljude uteraju u katarzu. Ali postoje samo dve stavri u koje se čovek ne može uterati – u ljubav i u katarzu… Neophodno je pripremiti društvo za suočavanje. Suočavanje je neophodno, ali to je proces”, kaže direktorka ugledne nevladine organizacije. “Ubeđena sam da neće biti suočavanja sa prošlošću bez normalnosti. Preduslov za suočavanje je da smo bar jednom nogom u normalnosti. U nesigurnosti, bez normalnosti, se može biti samo frustriran, pun mržnje i straha. Tu nema suočavanja”.

“Rekla bih da su se i same nevladine organizacije podelile oko odnosa prema ratu, oko odnosa prema ratnim zločinima i prema intervenciji. Za vreme (NATO) intervencije su mnoge podržale Slobodana Miloševića”, pisala je Sonja Biserko. Pored ovakvih tvrdnji, Latinkin krug je na Zapadu sukob u “drugoj Srbiji” predstavio i kao razlaz po, za njih praktično retoričkom pitanju, ima li pravo bilo ko u Srbiji da se raduje dok opkoljeno Sarajevo pati ili majke Srebrenice čekaju istinu i pravdu. Predstavnici NVO i nezavisnih medija koji su se trudili da dokažu da će Srbi kada osete malo više radosti i nade pre poželeti da sruše Miloševića, da je trošenje para samo na suočavanje u zatvorenom društvu uzaludno i da stvari na Balkanu nisu jednostavne kao u holivudskim filmovima, gubili su bitku sa bitkom tih ostrašćenih, prividno “antiratnih” ekstremista koji su nudili zavodljive polulaži.

Sonja Biserko je 1997. godine napisala da su “opozicione stranke stvorene iz istog kalupa, sa istim programima. U proteklih sedam godina (od 1991. godine) njihova jedina uloga je bila da izigravaju takmace u borbi za vlast”. U neformalnim razgovorima i kontaktima sa strancima pojedinci iz istog kruga su tu tezu izlagali malo jasnije. Sa tim “analizama” srpske stvarnosti suočio sam se prvi put decembra 1993. godine. Jedan ugledni zapadni novinar, blisko povezan sa Latinkinim miljeom – posle 5. oktobra objašnjavao je da Sonji Biserko treba “podići spomenik u Beogradu” jer je Srbima “sačuvala obraz” – tvrdio je tada da su nedeljnik “Vreme” i Radio B92 u službi režima i da im je Jovica naredio da izigravaju opoziciju i nezavisne medije. Ovu laž o dva najhrabrija nezavisna medija argumentovao je tvrdnjama svojih pouzdanih i dokazano antimiloševićevskih izvora u Beogradu i tvrdio da u tim medijima ima dobrih ljudi, ali da su u manjini, da su sasvim marginalizovani i samo ukras vešto prikrivenih implementora SANU strategije. Iako su ove informacije došle od ljudi koji su i danas u najbližem Latinkinom okruženju, NIN nema nikakvih dokaza da je Latinka na bilo koji način sama izgovorila ili širila ovu laž. Mada, ona nije u neskladu sa Latinkinom javno izrečenom tvrdnjom da su tokom “totalnog rata, ne samo vojnog nego… i medijskog, čitave struke stavljene… u službu”.

Sličnih neistina, kao što je ova iz 1993. godine, naslušali su se sagovornici u Njujorku, Briselu i Vašingtonu. Po toj lažnoj, balkanskoj verziji Orvelove “1984”, Dobrica i Jovica su – naravno kada nisu “uređivali” “Vreme” i B92 – “režirali” studentske proteste i organizovali protestne šetnje. Svi – od Đinđića i Draškovića, do (tada još “nedenacifikovanog”) Čede Jovanovića i Slavka Ćuruvije – su dobijali svoje zadatke iz amorfne SANU/DB centrale. Nekoliko meseci po prestanku bombardovanja, 1999. godine jedna izuzetno uticajna sagovornica američkog (nevladinog) instituta me pitala šta se to dešava sa Sonjom Liht, Stojanom Cerovićem i Vojinom Dimitrijevićem. Čula je, iz istog kruga u Srbiji, da su se svrstali, da su postali ako ne baš saradnici, a onda bar apologete politike zločinačkog režima i pitala se kuda to sada ide Srbija. Jedini “greh” ovo troje ljudi, istinskih svetionika u vremenu Miloševićevog mraka, je bilo nepristajanje na crno-belu sliku. Ovi ljudi, koji su tada ovde proglašavani kao izdajnici, postali su glavna meta laži verbalnih snajperista iz ekstremnog krila “druge Srbije”. “Beogradski centar za ljudska prava… je uvek blizak nekoj vlasti”, izjavila je kasnije Sonja Biserko Slobodnoj Evropi o centru na čijem je čelu Vojin Dimitrijević. Jedna druga osoba je nedavno za Sonju Liht napisala da “izlaže bezmalo identičan stav” sa Srđom Trifkovićem koji je navodno izjavio da bi “trebalo da prestanu da postoje … da budu ukinute” NVO koje se bave ljudskim pravima.

Umnogome zahvaljujući podršci Sorošove fondacije sačuvani su demokratski i kreativni potencijali koji su mogli poslužiti stvaranju građanskog društva. Ogromna energija i perverzna argumentacija iskorišćena sa ciljem da Sonja Liht bude udaljena sa čelnog mesta u beogradskom ogranku Soroševog Fonda za otvoreno društvo predstavlja najbolju ilustraciju stvarnih ciljeva kruga oko Latinke. Oni veruju da su Srbi izgubili pravo na radost i normalnost, svako delovanje i kreativnost, bilo u umetnosti ili politici, koje za svoj primarni cilj nema neodložno suočavanje. “Ima onih koji misle da najpre treba završiti pragmatične poslove, dobiti novac, povezati se sa Evropom, trgovati, pa tek onda raspravljati o zločinima. Međutim, te dve stvari ne mogu se razdvajati”, kaže Latinka. Za njen krug je i organizacija EXIT festivala u Novom Sadu, dok je Mladić na slobodi, deo “zločina nesuočavanja”. Svaki eskapizam, onaj na rejvovima ili uz filmove Pedra Almodovara, koliko i onaj uz Cecu i Miru, i nezainteresovanost su sugerisani kao dokaz sveprisutnog “pristajanja”, prećutne podrške (skoro) svih Srba zločinu. “Zahtev da život stane dok se ne iskopaju grobnice jednostavno je sumanut”, napisao je Veran Matić u odgovoru na napade Petra Lukovića, najnemilosrdnijeg Latinkinog ratnika.

Najveći neprijatelji vlasnika dogme o “crnoj”, okrvavljenoj Srbiji – u kojoj van kruga onih koji imaju pristup Latinkinom salonu i pameti nema ničeg “belog”, humanog i prozapadnog – nisu bili Milošević ili Šešelj, već najracionalniji kritičari i najefikasniji borci za normalnost i najopasniji protivnici kriminalnog režima. Pre smrti Ćuruvija je iz ovih krugova diskvalifikovan floskulom “jednom udbaš, uvek udbaš”, a Đinđić je bio onaj koji je “pekao vola podno Trebevića” i šurovao sa Karadžićem i Miloševićem. Tek posle smrti pokušali su da ih “ukradu” demokratskoj Srbiji i pretvore u simbole svoje besplodne borbe. Možda nije slučajno to da ovde – sa izuzetkom Ivana Stambolića – najveće žrtve Miloševićevog političkog terora nisu bili aktivisti iz ovog dela “druge Srbije”.

“Strašno mnogo štete su učinili nevladinom sektoru. Učinjeno je toliko korisnog, kreativnog, a oni na sve to bacaju blato… A da se bar bave ljudskim pravima. Njihova glavna delatnost je dezavuisanje i lično blaćenje (ostatka) druge Srbije, koju bih ja nazvala civilna, građanska Srbija”, kaže sagovornica NIN-a. “Oni imaju totalitarnu svest i zato su ekstremni. Oni su tu priču (o drugoj Srbiji) hteli potpuno da učine svojom. Taj totalirizam, to da oni koji sa Sonjom Biserko nisu dobri, da nisu NVO, da nisu deo građanske Srbije, to ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da je sve crno-belo”.

Njihova glavna delatnost nije bila borba za ljudska prava, već lov na greške “saboraca”. “Ja mislim da njih baš briga za ljudska prava… A strašno je što se sve vreme oni šatro bave ljudskim pravima. Degradirali su samu borbu za ljudska prava i učinili su ljude ovde sumnjičavim prema ljudskim pravima”, kaže NIN-ova sagovornica. Kao neka paralelna, “građanska UDBA”, marljiva policija reči, oni su od stvarno dobrih, antimiloševićevskih Srba pravili moralne nakaze i sumnjive likove. Ili ste – svesno ili ne – s Latinkom, ili ste svoj javni govor bar obojili njenom mišlju. Ako ne, onda ste nacista, debeovac, krvopija, imate male sise i ružnu glavu, radite za prljave Miloševićeve i Koštuničine pare… U ovakvom javnom delovanju i diskvalifikovanju “konkurencije” možda leži odgovor na pitanje zašto ih režim nije izlagao represiji onoliko koliko se moglo očekivati ako se ima u vidu koliko jakim rečima su ga napadali – što je bila jedna od stvari koja je ponekad zbunjivala čak i njihove najprilježnije zapadne sagovornike.

Srbija, po Latinki Perović, nekako “uvek daje odgovor koji je na tragu njene istorijske konstante.” Oni koji se nisu uklopili u “konstantu” bivali su diskvalifikovani i optuženi za “smrtne grehove” u NVO miljeu: srpski revizionizam, “apologetizam” (Miloševićevog zla) i poricanje ili relativizovanje srpskih zločina. Pre nego što je ubijen premijer Đinđić Sonja Biserko je pisala da “nova vlast” pokazuje “slepilo (koje) samo produžava agoniju”. Deo nevladinog sektora, oni koji su se na razne načine uključili ili pomogli strukture Đinđićeve vlade, opisani su kao “najdogmatskiji deo komunističkog pokreta, antizapadno i antitržišno orijentisan”. Đinđićevi NVO saborci su “ugušili i sprečili sve koji nisu iz njihovog kruga”, pokazali su se kao “amateri kada su u pitanju državni poslovi” sa iznenađujućim nivoom “nepoznavanja kako prilika u Srbiji, tako i u svetu”. Biserko, Latinka i saradnici su uspeli da ubede mnoge sagovornike na Zapadu da su jedino oni pravi poznavaoci Srbije i sveta, da je “(peto)oktobarska revolucija” bila takozvana i nacionalistička.

Stvorivši sliku da se ovde sada radi o simbiozi nacionalista i nevladinih organizacija oni su uspeli da svaki napad i kritiku iz Srbije predstave u mnogim krugovima na Zapadu kao dokaz da su u parvu, da su samo oni “prave NVO… koje otvaraju Pandorinu kutiju i neprijatna pitanja sa kojima treba da se suoči celokupna javnost u Srbiji”. “Možda bi nas i spalili, da smo živele dva-tri stoleća ranije”, kaže Biserko. Ovaj začarani krug je donekle uzdrman u vreme Đinđića. Ali, Biserko tvrdi da je Koštunica “Srbiju vratio natrag u Miloševićevo vreme, možda čak i gore”. “Njihov ceo angažman se danas zasniva na maksimi što gore to bolje”, kaže sagovornica NIN-a.

Ipak, oni tvrde da konačno postoji jedan čovek koji još može da nam donese boljitak. Na predavanju koje je 2001. godine posle puštanja Internacionale održala u prepunoj beogradskoj kafani “Zora” Latinka Perović je rekla: “Iz šovinističkog mulja, koji nas je davio u protekloj deceniji, treba izvući ovu (levičarsku) tradiciju. Ne da bismo se njome poslužili kao panacejom za našu sadašnju katastrofu, već da bismo shvatili da istorija, kao ni priroda, kako je govorio Hercen, nikad ne stavlja sve na jednu kartu”. Posle godina širenja beznađa i militantnog defetizma Latinka je tada rekla da, ipak, ne treba gubiti nadu. U međuvremenu je našla i svoj adut. Čedomir Jovanović je postao levičar, a Latinka je u Čedi našla jednog od onih fanatika koje je “sretala proučavajući istoriju ruskog revolucionarnog pokreta, ali i političkih pokreta u Srbiji.”

Latinku je jedan holandski novinar opisao kao “visoku, stamenu ženu… usamljeni glas razuma, već godinama govori o evropskim vrednostima i normama, jedina imenuje stvari pravim imenom – i niko je ne sluša.” Osvojivši Čedu Latinka je napokon našla političara koga mnogi “građanski” Srbi ne samo da slušaju, već i obožavaju. Očito je, kako bi rekli srpski biznismeni “gde je tu Latinka”, ali “gde je tu Čeda”? Šta mladom i harizmatičnom demokratskom liberalu donosi stara socijalistička “liberalka”?

“Ona sada radi suprotno od onog što je radila dok je bila komunistički funkcioner. Liberali su tada pridobili ljude ne svojom ideologijom, već time što su im omogućili da bolje žive. Danas ona nudi samo ideologiju. Te 1972. je izgubila ideološku bitku i misli da je sada mora dobiti”, kaže nekadašnji prijatelj. “Ona zna da odlično objasni neke stvari, ali nije u stanju da ponudi rešenja. Ona se ne snalazi kada treba da kreira (svoju) drugu Srbiju jer ona nikad ništa nije kreirala. Zato je njena druga Srbija političko mrtvorođenče, zato ona nije mogla da dobije više od 300 000 glasova. Ona tu nije svesna svoje krivice. Ona misli da su krivi Srbi, a ne ona, da ovde ne valjaju ljudi jer ne vide da je očito da ona nudi superiorniju i humaniju ideologiju”.

Pre Čede na političkoj sceni su postojale samo patuljaste, klinički mrtve “građanske” partije. Najjaču od njih, Građanski savez, preuzeli su Nataša Mićić i Zoran Ostojić čiji je nedostatak talenta za politiku teško prenaglasiti. Čeda je uneo energiju i oživeo ovaj nestajući, ali Srbiji preko potreban politički kutak. Ako ne namerava da krene u izborni sunovrat stopama svojih prethodnika Jovanović će verovatno morati da delatinkizuje svoju političku strategiju i javne nastupe. On još može da bira: ili da proba da pokuša da doprinese modernizaciji Srbije ili da to zameni lovorikama i mestom u galeriji gubitnika koji su, za razliku od Đinđića, suočavanje sa srpskim krvavim nasleđem i složenom realnošću podredili svojoj taštini i lažnom i neodgovornom, ali obično prilično bezbednom moralisanju.

Od sklapanja političkog saveza sa Latinkom, Čedina politika nije samo, kako sam ističe, politika bez kompromisa, već politika bez politike. Harizma, vizija i hrabrost nisu dovoljni. Zato bi njegove obožavateljke, koje su nekada na svojim grudima nosile „Čedo, oženi me“, sada trebale da stave bedž na kome piše „Čedo, razvedi se“. Njegov politički brak sa Latinkom predstavlja spoj iz snova neprijatelja moderne Srbije. Ako Jovanović ima bilo kakvu korist od ove, već skoro trogodišnje veze, onda je to mogućnost da mu ona posluži kao neka vrsta ideološke pancir-košulje. Teško je poverovati da će zlikovci koji su naredili ubistvo srpskog premijera poželeti da eleminišu nekoga ko prati Latinkinu startegiju modernizacije Srbije.

Marku Nikeziću, svom političkom ocu, Latinka je zamerala apolitičnost. Pisala je da „je pripadao onoj manjini političke elite u Srbiji koja je… politiku shvatala racionalno“ i nije „sledio princip što gore to bolje“. Latinka ni ovde ne sledi svog velikog učitelja. Bila je suviše mlada da bude revolucionar, i sada svog omiljenog političkog sina gura u krajnje nepolitično, neracionalno i nepragmatično ponašanje. Iako se predstavlja kao jedini naslednik Đinđićeve političke filozofije, Čedino delovanje danas predstavlja antitezu Zoranove pragmatičnosti. Za razliku od Đinđića, koji je smatrao da političar kome je stalo do morala treba da „ide u manastir“, Jovanović od kada je ponovo u opoziciji govori kao da je cela Srbija manastir. Samo ako uspe da napravi sintezu troje moćnih uzora koji su ga u raznim periodima života politički i ideološki „krstili“ – mitropolita Amfilohija, Zorana Đinđića i Latinke Perović – Jovanović ima šanse da od svog političkog lutanja napravi veliki kapital.

„Jovanoviću može mnogo toga da se zameri, egocentričan je, komformista, bio je veliki nacionalista, ali on je čovek velikih ideja, veliki talenat, ranjiv i podvodljiv“, kaže sagovornik NIN-a. „Kod Čede se vidi da je pročitao par Latinkinih tekstova pa sad misli da je jako pametan. Njegova politika je spoj Latinke i Bebe. To su Latinkine teze pretočene u marketinške slogane“, kaže bivši funkcioner Građanskog saveza. Latinka citira jednog ruskog autora koji je daleke 1880. godine napisao da „Dušanovo carstvo ne da Srbima da spavaju“. Cela Latinkina ideja poslednjih godina se vrti oko toga kako uspavati nacionalizmom probuđene Srbe. Takva strategija sada predstavlja program LDP-a i jedan od razloga zašto će Jovanoviću biti jako teško da probudi srpske glasače. Jovanović vidi da su „ovu zemlju deformisale te nemoralne anticivilizacijske vrednosti koje su nas formatizovale u periodu Miloševićeve vlasti.“ „Ako ne naučimo nešto iz svih tih poraza i tog debakla kroz koji smo kao društvo prošli, onda kakva je naša perspektiva?“, pita se Čeda u Latinkinom pesimističkom stilu.

Da bi ka sebi stvarno privukao „posustale, razočarane i zbunjene“, da bi, kako obećava, pobedio „opsenare“, Jovanović bi morao da prestane da bude opsenar. „U Srbiji je normalno sve ono što u svetu nije normalno… (K)oja prestonica na svetu ima masovnu grobnicu u predgrađu?“, pita se Jovanović. Ako izuzmemo Madrid, Peking, Buenos Ajres (u vodi doduše, ali bliže centru od Batajnice), Moskvu, Berlin, Sarajevo (Kazani, kako piše Latinki drag sarajevski nedeljnik Dani), Pnom Pen i još najmanje 40 prestonica (tu sam prestao da brojim, a i dežurni rasisti bi me možda opomenuli da Srbija nije ni u Aziji ni u Africi) stvarno nema nijedna. Istorija ipak ne počinje sa Miloševićem. U predgrađu Beograda postoji i masovna grobnica u Jajincima. Nekoliko ih je i u samom centru Beograda – jedna je u Studentskom parku – i leševima su napunjene u mesecima posle 20. oktobra 1944. godine. Jovanovićev zamenik, profesor Nikola Samardžić, je svojevremeno napisao da su to bili „genocidni zločini jugoslovenskih komunista nad srpskim narodom počinjeni … u prvim godinama konsolidacije vlasti“ i da su odneli „između 150.000 i 250.000 (srpskih) života“.

Sklonost da se navode neistininite tvrdnje da bi se dokazala navodna izuzetnost srpskog nespornog zla pokazuju skoro svi Latinkini sledbenici. Ne bi sada da nabrajam gde sve ljudi u video klubovima iznajmljuju kasete sa snimcima koji su gori ili slični onima koji dokumentuju zločine Škorpiona i gde sve obožavaju ratne zločince (spisak je dugačak, duži nego što srpski autošovinisti mogu i da sanjaju), jer to nije bitno. To je sramotno i odvaratno, ali sugerisati da su to srpski „specijaliteti“ znači vređati građane koje bi sutra za one koji to govore trebalo da glasaju. „Nije lako danas nuditi alternativu Srbiji, koja tu alternativu shvata kao svoj poraz, kao svoju sramotu, kao svoju osudu. Danas svi govore o Evropi u Srbiji. Koštunica će u Evropu sa talibanskom maramom, Nikolić će da napravi evropsku Srbiju kao srpski Aušvic“, kaže Nikola Samardžić.

„Ja ću glasati za Čedu… Baš je sladak, a i strančica mu je skroz super“, piše jedna simpatizerka na B92 forumu. „Jedino je on sada prava opozicija, kohabitanti su pokazali svoje pravo lice, tako da je normalno što sad svi pljuju po Čedi“, piše drugi. Pored mladih i onih koji su „svesni da sada živimo kao da 5. oktobra nije ni bilo“ Čedi će trebati još mnogo glasova da bi od autsajdera ponovo postao insajder u zemlji u kojoj su, kako tvrdi njegov saborac Bojan Al Pinto-Brkić, „optuženi za ratne zločine, nečim nalik hipnozi, potčinili realnost države koja ih skriva“. Nikola Samardžić piše da su nas u vremenu „istočno-pravoslavnog komunizma“ uhvatili u neku mrežu „nacionalizma, staljinizma i zapuštene paganske religioznosti“. Jovanović ima priliku da pokaže da li „građanske“ partije mogu da zarad ostvarenja svog cilja žrtvuju dogmatičnost, da li umeju da nas ispetljaju iz mreže i probude iz hipnoze o kojoj govore, da li mogu da „spoje naciju i razum“.

Za sada, delujući neđinđićevski, oni stavraju mit o Đinđiću. Prateći Latinku pokazuju da, makar podsvesno, veruju u gubitnički mit da se Srbija ne može modernizovati. U nečemu bi ipak trebali da poslušaju svoju „liberalnu“ heroinu: „Ne postoji moderan narod bez mita. Treba razlikovati mit kao deo identiteta od mita kao osnove za aktuelnu politiku. Mit se potrošio u toj politizaciji Kosova, i ne verujem da se kosovski mit, koji je igrao ulogu u srpskoj istoriji i svesti, može kompenzovati stvaranjem nekog novog mita u modernoj istoriji. To je Sizifov posao.“

Podeli
Updated: децембар 13, 2022 — 7:12 am

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *