Osam vekova smo čekali spomenik Stefanu Nemanji, toliko je trebalo da prođe da neko kao što je predsednik Vučić predloži da se podigne spomenik, izjavio je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda.
Na papiru zamenik, a zapravo glavni u gradu, kritikovao je protivnike postavljanja spomenika, optuživši ih da žele slabu Srbiju.
– U glavama tih koji se protive, Srbija ne sme da bude ponosna, mora da bude slaba, da bude zemlja koja se izvinjava drugima. Vučićeva Srbija je snažna, koja poštuje druge, nikome ne preti i poštuje svoju istoriju – zaključio je Vesić.
Ovo svedoči da u glavama čelnih naprednjačkih figura vlada totalna inverzija. Tako sada slušamo vakele Vučićevih satelita, koji još samo treba da optuže sve prethodne srpske vladare kako nisu bili dovoljno velike patriote da se sete da podignu spomenik Stefanu Nemanju.
Ubeđuju nas da će Srbija biti ponosna zbog spomenika, a ne zbog podizanja kvaliteta života njenih građana. Evo, baš je beskućnik koji čeka u redu za obrok u Narodnoj kuhinji izuzetno ponosan zbog vizije Vučića o spomeniku Stefanu Nemanji. Radnici ostali bez posla su u ekstazi što je Srbija postala snažna zbog spomenika rodonačelniku dinastije Nemanjić. Mogli bismo tako da nabrajamo.
Dokle će ovakva čudovišta da izvaljuju ovakve mud(r)isti?
Stefan Nemanja je bio jedan primitivan divljak! APOSTOL S’ MAČEM (ili – „mirotočivi“!) Taj velmoža osvajač strašan je bio, utvrde tuđe potpuno razbij’o, kamen na kamenu ostavljao nije, i srbsko prokletstvo u tome se krije! Od tada Srbi se nemogu da slože, međ’ sobom ratuju i uvek se glože, ostavio je srbima hipoteku tešku, taj osvajač apostol – napravio je grešku! Zatirao je one što ne veruju u Hrista, što se Ime Njegovo pred njima ne blista, što u majku „djevu“ nisu verovali, zbog toga su svoje živote dali – od mača njegovog kao žrtve su pali! Svi koji su prema toj dogmi kritični bili – pokoreni su u njegovoj brutalnoj sili! Za to ga i sin njegov ostavi – da ne služi više toj tiranskoj glavi! A kada je (najzad) spoznao svu krv zločina svoga, na sina se ugledao i krenuo put Boga. Ostacvio se mača – duhovnosti se laća, jer ta staza do Boga mnogho je kraća! I svuda je nove podizao crkve, da opere krv i okaje mrtve, i bogate darove i imanja im dao, taj velmoža plemenit je postao i nimalo zao! Hilandar je njegova lepa zadužbina, okajao je grehe i povratio sina. U toj zadužbini On se upokoji i mirom zamirisao „mirotočivi“! Simeon je svetim zamirisao mirom, i u svece ga odmah proglasiše – širom, a hipoteka njegova se kroz vekove vuče – zbog toga Srbi – još uvek se muče!