Zapad je svoju priliku da nas eutanazira izgubio 2008. Tako da sada može samo silom. Porasle su generacije koje mrze NATO i EU kao simbole kolonizacije i okupacije
Evropska unija, u licu ratnog huškača na ruskom i palestinskom frontu Ursule fon der Lajen, ponovila je krajem oktobra, u poseti srpskim gradovima Prištini i Beogradu, ultimatum NATO i EU kojim se od Srbije zahteva da poništi svoj teritorijalni integritet bezuslovnim „de facto” priznanjem secesije Kosova i Metohije. Ona je ponovila i drugi deo ultimatuma: da Srbija svom savezniku Rusiji uvede sankcije ako želi da nastavi put ka EU, za čije započinjanje se građani Srbije nikada ni na kakvom referendumu nisu izjasnili. Pored nje je predsednik Srbije nemo stajao i govorio o investicijama, brzim vozovima i o robnoj razmeni koja je trebalo da učvrsti argument kako nam bez EU nema života.
Samo jedan dan posle odlaska Fon der Lajen, ispunjen je jedan od glavnih ultimativnih zahteva Zapada. Direktor BIA je smenjen tako što je podneo ostavku, ali je barem napisao šta su pravi razlozi takvog čina, a naša država je još jednom osramoćena. Ovim gestom je Aleksandar Vučić poslao signal Zapadu da Srbija pristaje na sve. Jasna je agenda EU prema kojoj buduća vlada Srbije treba da bude stečajni komitet za likvidaciju države. Tu bi se, pored trenutnih nosilaca vlasti, našlo mesto za sve spremne da saučestvuju u NATO-izaciji Srbije de fakto priznanjem secesije Kosova i Metohije, gašenjem Republike Srpske i konačno uvođenjem sankcija Rusiji, čime bi zemlja odustala od (vojne) neutralnosti a pljuvanjem u lice glavnom savezniku u Savetu bezbednosti UN ujedno bi zapečatila izdaju KiM.
Ovu mapu puta je pre dve godine nagovestio sastanak Vučića i Dragana Đilasa u Predsedništvu Srbije posle koga je Đilas izašao pred kamere i slavodobitno izjavio da je on za Zapad. A Zapad ne gubi vreme ni dok traje predizborna kampanja. Specijalac za rasturanje srpskih država, NATO heroj referenduma 2006. za otcepljenje Crne Gore Miroslav Lajčak, bio je u Beogradu gde je sa Vučićem i Petrom Petkovićem dogovarao dalji nastavak takozvanih pregovora o likvidaciji Srbije (na Kosmetu).
Paralelno, američki vazali a naši francusko-nemački okupatori, ne samo što nam predlažu tajnu konvenciju o srpskom priznanju secesije KiM koju zajedno sa Vučićem kriju od javnosti, već na samom Kosovu legalizuju falsifikovanje prošlosti skrnavljenjem srpskih spomenika i kulturne baštine. Treba li naglašavati da Vučić nije zahtevao izvinjenje i vraćanje uklonjene table na srpskom groblju posvećene srpskim vojnicima palim za slobodu Srbije 1912–1918, ograničivši se samo na opasku da je to „besmisao“.
U Crnoj Gori, pak, NATO, EU i svi drugi avatari Zapada u obliku njihovih ambasada, sa kompletnom infrastrukturom partija koje služe NATO okupatoru i takozvanog nevladinog sektora, žele da sabotiraju ili do daljeg odlože popis stanovništva koji će pokazati da su Crnogorci većinom – gle čuda – Srbi.
U BiH je napad na Milorada Dodika u punom jeku, preti mu se hapšenjem i zabranom političkog delovanja, dok se zakonom okupacionog „visokog predstavnika” Kristijana Šmita – dostojnog naslednika Benjamina Kalaja i Oskara Poćoreka, Republici Srpskoj preti oduzimanjem imovine.
Republici Srpskoj je prema zapadnoj agendi namenjeno ukidanje, čime bi „aždaja što Slovene guta“, kako kažu stihovi deseterca o podvigu Gavrila Principa, trebalo da ponovi habsburšku aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. godine koja već tada umalo nije bila okidač za početak Prvog svetskog rata.
Latinska poslovica Nomen est omen zaista lepo pristaje „dragoj Ursuli“, kako Vučić naziva šeficu Evropske komisije. Za moju generaciju ime Ursula je prepoznatljivo po zloj veštici iz „Male sirene“, najpopularnijeg Diznijevog crtanog filma mojih vršnjaka. S tim što ova „draga“ aždaja ne guta sirene nego Slovene.
Kada se Ursula pojavi na sceni ona, poput imenjakinje, veoma drži do scenskog nastupa. U Kijevu je u žuto-plavoj kombinaciji, podržavajući ratne napore protiv Rusije, u Prištini u crveno-crnoj podupire velikoalbanski nacionalni projekat, a u Beogradu u plavo-beloj; dok vređa čitavu srpsku javnost, podseća koga Srbija treba da podržava u masakru nad civilima u Gazi.
I nije ona jedini nemački, ili zapadni, ratni jastreb koji to radi. Beograd je tako u martu prošle godine šefica nemačke diplomatije Analena Berbok posetila u crveno-crnoj kombinaciji, a Šan Mekleod, ambasadorka zemlje koja je napustila EU, pri susretu sa predsednikom Srbije početkom marta ove godine nosila je maramu sa više nego jasnom porukom, ispisanim stihovima ukrajinske himne „Згинуть наші вороженьки, як роса на сонці“ (Погинуће наши непријатељи као роса на сунцу)
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno je u kontekstu odnosa EU prema civilnim žrtvama u Gazi poručio šta misli o toj organizaciji i njenim zahtevima. Ukrajinski rat je do kraja ogolio političku impotenciju EU. Pitanje je, međutim, kako je moguće da zvaničnicima EU ovako drsko ponašanje, tačnije političko iživljavanje, prolazi kod nas? Ovo već javno primećuje i Sergej Lavrov koji je u intervjuu kanalu Rusija 1 poredio razliku u ponašanju Turske i Srbije i odnosu prema EU, nazvavši ponašanje Unije prema Beogradu geopolitičkom vežbom.
EU je od političkog patuljka tokom sukoba na istoku Evrope postala politička ameba i vreme je da i kod nas to neko primeti. Primera radi, nemački predstavnici ćutali su kada su ostvarene najave Džoa Bajdena i Viktorije Nuland o Severnom toku. Kancelar Olaf Šolc, ministarka Berbok, a i Ursula, pravili su se da nisu primetili da se u Baltičkom moru pojavio „đakuzi”. Čak je u prvoj verziji „objašnjeno“ da su Rusi digli u vazduh sopstveni gasovod. U verziju o ukrajinskim diverzantima niko nije poverovao, a kada je dobitnik Pulicerove nagrade Simor Herš predočio dokaze o američkoj diverziji, dočekan je zaverom ćutanja.
Evropske političke elite su listom odustale od sopstvenog političkog identiteta i nacionalnih interesa kada je u pitanju posrednički NATO rat protiv Rusije. Koliko li je samo haubica „Cezar“ poslala Francuska, a tenkova „Leopard“ Nemačka, Holandija, Belgija i tako redom. Čak su i zemlje kandidati, poput nesrećne Severne Makedonije koja je i svoje ustavno ime uložile u „evropski put“, dale ono malo oružja za američke ratne napore. Treba li reći da je francuski predsednik Emanuel Makron izrazio punu podršku Izraelu, a Ursula je iskoristila priliku da se, poput nekada Kolinde Grabar Kitarović koja je volela da se šepuri po okupiranom Avganistanu, i ona malo prošeta u panciru po svetoj zemlji.
Ovakvo ponašanje američkih vazala u Evropi, međutim, ne dešava se tek tako. To treba upariti sa ne jednom ponovljenom izjavom stečajnog upravnika Srbije, američkog ambasadora Kristofera Hila, koji rezolutno ponavlja da je Srbija odlučila da joj je mesto na Zapadu. Otkud sad to?
Po sredi je prekomponovanje bezbednosti u Evropi. Maksimalistički cilj Zapada, bolje rečeno njihove puste želje, bile su raspad Rusije u krvi posle čega bi kvazi države nastale na njenim ostacima bile plen za klasičnu kolonijalnu eksploataciju i okupaciju. Ovo bi se dogodilo ili zbog protesta prouzrokovanih nezadovoljstvom eskalacijom rata posle februara 2022. ili kao rezultat neke oružane pobune. Bilo je nezadovoljstava na početku specijalne vojne operacije, a dogodila se i pobuna Vagnera, ali Rusija ne da se nije raspala nego je danas i vojno i politički, čak i ekonomski, iako pod jakim udarom, jača nego 2022. U krajnjoj liniji Zapad šalje novac i oružje, a što se pogibije obe vojske tiče, šta ga briga? Sve su to za njih Rusi. Uostalom, sve ratove na sovjetskom (ruskom) i jugoslovenskom (srpskom) prostoru međusobno su vodile vojske nastale od ostataka armija neprijateljskih NATO.
Zapadni plan B je izgradnja nove gvozdena zavesa koja sa Švedskom i Finskom u NATO počinje od Severnog pola a završava se u južnom Mediteranu gde je Sirija prva enklava u kojoj Rusija ima svoju vojsku. Ograda pomerena za više od hiljadu kilometara na istok i nije loš rezultat za samo 30 godina od kraja Hladnog rata. Istorijski gledano, samo tren.
U ovaj plan, međutim, ne uklapaju se Srbi. Nismo u NATO, i zapravo predstavljamo neprijateljski elemenat, na isti način na koji smo to bili za Adolfa Hitlera na sektoru Jugoistok. Zapad je svoju priliku da nas eutanazira izgubio 2008. Tako da sada može samo silom. Porasle su generacije koje mrze NATO i EU kao simbole kolonizacije i okupacije i sada je tolika većina naroda protiv Zapada da, što se Zapada tiče, nema dobrog rešenja za nas. Slugeranjska vlast, koja je saučesnik u demontaži Srbije na Kosovu, trebalo bi da pripomogne NATO-izaciji prvo KiM, sledilo bi suštinsko ukidanje Republike Srpske što bi odblokiralo ulazak BiH u NATO, da bi onda mogli da kažu da ni Srbiji ne preostaje ništa drugo do da i ona uđe u NATO.
Otuda Hilova histerična potreba da ponavlja kako je Srbija odlučila da bude na Zapadu. Otuda i ničim izazvane izjave Vladimira Zelenskog da Rusija sprema rat na Balkanu. Kad god se ranije pričalo o hibridnom uticaju Rusije, to je najavljivalo novi krug NATO-izacije Balkana. Prvo u Crnoj Gori sa aferom državni udar 2016. godine, pa i u Makedoniji 2018. sa referendumom posle Prespanskog sporazuma kome je prethodila panika o ruskom mešanju. Rezultat u oba slučaja bilo je usisavanje u NATO posle nedemokratskog pritiska. Ova metoda se pokazala tolikom uspešnom da je i jedna Finska na isti način uvučena u NATO.
Ključno pitanje je zašto nosioci vlasti u našoj državi dozvoljavaju unižavanje dostojanstva svoje zemlje, njenih građana i u krajnjoj liniji svog ličnog dostojanstva? Zašto se ponašaju kao da nemamo saveznike u svetu? I Rusija i Kina su ne jedanput jasno stavile do znanja da će štititi naše interese. A činjenica da se u Pekingu predsednik Rusije Vladimir Putin nije sastao sa srpskim kolegom, pred važne izbore u Srbiji, bio je jasan signal Rusije da više neće pristati na neiskren odnos koji im Vučić nudi. Ovo je veoma alarmantan signal. Krajnje je vreme da Srbija pokaže minimum instinkta za samoodržanje i ugleda se na saveznike Mađarsku i Slovačku, ili na starog znanca Tursku, koji ne slušaju diktat bankrotirane EU.